Slikar i njegovi trgovci
Amedeo Modiljani prepoznatljiv je po ekspresionističkom stilu, likovima izduženih lica i vratova, s malim glavama nagnutih na stranu, nalik „stabljici koja teško drži svoj cvet”
Povodom 140 godina od rođenja Amedea Modiljanija u Muzeju Oranžeri u Parizu izložba ovog umetnika otvorena u septembru prošle godine traje do 15. januara. Amedeo Modiljani bio je Italijan jevrejskog porekla, rođen 1884. godine u Livornu. Bolešljiv od detinjstva, napušta školu, ali ide na časove crtanja i slikanja u rodnom gradu, s majkom obilazi muzeje Rima, Napulja, u Firenci bi da studira likovnu umetnost, ali „zov Pariza” je glasniji. Kreće 1906. i sa sobom će u Pariz poneti baš tu italijansku gracioznost Leonarda da Vinčija i Botičelija i probuditi je posle dva veka dremeža. Lepog lika, tamnoputog tena, guste crne kose, u beloj košulji i sakou od rebrastog somota, sa šeširom širokog oboda i crvenim šalom oko vrata, aristokratskog izgleda i s nešto novca, stigao je u grad slikara i upisao se na „Academie Colarossi”. Recituje Dantea i kada slika – peva! Italijan u duši! Prvi Modiljanijev mecena, Pol Aleksandar, lekar, video je sliku, kupio je i potom skupljao grafike i crteže, prepoznavši njihovu vrednost, dok je sam Modiljani to smatrao samo fazom u svom slikarstvu. Upoznao ga je i sa rumunskim vajarom Konstantinom Brankusijem i Modiljani je počeo da vaja, kamene skulpture inspirisane primitivnom i afričkom umetnošću. Kažu da je u trenucima tuge grlio svoje skulpture, nazivajući ih „stubovima nežnosti”.
Međutim, zbog nedostatka kamena, a i zbog prašine tokom rada, vraća se slikarstvu. „Sve što sam naučio u vajarstvu, integrisaću u slikarstvo”, kaže. Posebno se posvećuje slikanju izduženih likova, najpre portreta svojih prijatelja: Pikasa, Dijega Rivere, Žana Koktoa, Utrila, Maksa Žakoba, a onda i modela i svojih burnih ljubavi. Pol Aleksandar mu je na Monmartru u Ulici Delta obezbedio atelje i od 1909. do 1912. bio njegov prvi mecena. Modiljani se ubrzo okrenuo boemskom načinu života, različitim avanturama, druženju sa slikarima, siromašnim pesnicima, vagabundama, pa ga i prozvaše „princom vagabunda”. U izmaglici apsinta i hašiša, znao je da provede dane i nedelje. Tuberkulozan i siromašan, jedva sastavlja kraj s krajem. Kada je počeo Prvi svetski rat, Modiljani je poželeo da se prijavi u vojsku, ali je bio odbijen zbog lošeg zdravlja. Rat je u toku, ali uprkos tome, Pariz je pun turista. Modiljani sedi u omiljenom baru „Rotonda”, na brzinu radi kroki ili slika portret imućnog turiste koji je upravo tu seo. Onda mu se obrati i ponudi prodaju: „Ja sam Modiljani! Jevrejin! Pet franaka!” Njima je to bio lep suvenir iz Pariza, a njemu prilika da u pijanstvu arči svoj ogromni talenat. Novac koji dobije potroši do poslednjeg santima, a onda opet slika, bedno proda i potroši. Začarani krug! Nadimak Modi, ukleti slikar, odgovara mu. Već tada razvija svoj vlastiti ekspresionistički stil: likovi žena, njegovih devojaka i modela, izduženih lica i vratova, s malim glavama, nagnutih na stranu, nalik „stabljici koja teško drži svoj cvet”, sa finim linijama, sitnim usnama i sa zenicama koje se najčešće i ne vide.
Tragične smrti
Ceo Pariz je znao za ovu butik-galeriju u Ulici Boeti, nedaleko od Jelisejske palate sa crnačkim maskama, etiopskim nakitom i platnima Kvapila, Derena, Flamenka, De Kirika, Utrila na zidovima. Pesnik Gijom Apoliner uzima pod svoje okrilje ovog mladog strastvenika, savetuje ga i uvodi u svet umetnosti. Afrike, Okeanije, predkolumbijske Amerike. Paradoksalno je da je otvorena za vreme Velikog rata, ali nisu svi na frontu! Počevši kao mehaničar u jednoj pariskoj garaži, Pol Gijom (1891–1934) postaje vodeći francuski art-diler. Šarmantan i pun samopouzdanja, elegantan, s malim brčićima uredno sređenim, obaveznom kravatom, odelom, šeširom, drukčiji je od ostalih, pre svega on je ambiciozni vizionar. Susret Pola Gijoma s Modiljanijem bio je sreća za obojicu: književnik Maks Jakob 1914. kumuje ovom poznanstvu. Nastanio se na Monmartru i tu rezervisao atelje za Modiljanija. U periodu od dve godine, 1915. i 1916, naslikao je četiri portreta svoga mecene, čineći ga tako besmrtnim. Pol Gijom ima tada samo 23 godine i deluje i intelektualno i literarno. Prikazan je kao mlad elegantan čovek, siguran u sebe, pogleda uperenog u posmatrača. Njegova silueta je izdvojena u crvenom krugu. Njegovo tamno odelo i šešir u kontrastu su s njegovim licem i belom košuljom, lice je ćoškasto oslikano, dobro nacrtanim potezima, privlači pogled posmatrača. Modiljani odaje poštovanje ovim portretom mladom uvaženom trgovcu. Ova slika je urađena 1915. godine i deo je Kolekcije „Modiljani” u Muzeju Oranžeri. Više od stotinu slika kao i pedesetak crteža i desetak skulptura je prošlo kroz ruke ovog trgovca. Ovaj broj pokazuje povezanost galeriste i slikara u promociji slikara, ali i lični ukus galeriste. Zahvaljujući prijateljstvu sa ovim mladim galeristom, koji postaje njegov prodavac za vreme Velikog rata i popularizator na svetskoj „pijaci” i posle 1920. godine, svet će bolje upoznati ovog veličanstvenog portretistu.
U bolnici za siromašne
Leonid Zborovski, poljski pesnik, bio je treći Modiljanijev galerista od 1916. do 1919. godine. I on mu je obezbeđivao sve neophodno za rad, studio, modele, slikarski materijal. I on prodaje slike i drugih slikara, pa kaže: „Živeti sa ovolikom kolekcijom ima lekovito dejstvo!” Predlaže Modiljaniju da slika aktove. Da li na nagovor ili su mislili isto, Modiljani slika čitavu seriju od 22 ženska erotična akta koji odišu čulnošću i omaž su ženama s kojima se družio. Nastali su tokom Velikog rata u vreme kada je većina mladića na frontu i u rovovima, a „modeli” su dobro plaćeni za poziranje. Decembra 1917. godine ih izlaže u Parizu u galeriji „Bert Vejl”. Bio je to „šamar javnom mnjenju”, šokirao je javnost, pa je policija intervenisala i naredila skidanje slika i zatvaranje izložbe. To je nažalost bila prva i poslednja Modiljanijeva izložba. Sa Žanom Ebutern, svojim glavnim modelom i devojkom, beži na jug Francuske, na imanje Pola Sezana. U Nici im se rađa devojčica Žana. Posle godine „neverstva Monmartru”, vraća se u Pariz zajedno sa dve Žane, nevenčanom suprugom i ćerkom. „Kada ti budem upoznao dušu, naslikaću ti oči”, rekao je Žani. Rat je gotov, a i zdravlje se na jugu popravilo. Zborovski mu je našao atelje na Monparnasu gde će sve troje da žive. Međutim, ubrzo nastavlja po starom, ignorišući podmuklu tuberkulozu. Umire 24. januara 1920. u 35. godini, u bolnici za siromašne „Šarite”, od tuberkuloze, neuhranjenosti, duboko razočaran što njegovo slikarstvo nije prihvaćeno. Kažu da je u trenutku smrtne borbe dozivao majku, dragu Italiju i ženu! Za njim ostaju slike, koje tada niko nije hteo, a koje su danas neprocenjive vrednosti.
Amedeo Modiljani imao je uglednog i moćnog brata, italijanskog poslanika, koji je želeo da „bratovljev pogreb bude dostojan jednog princa”. Kažu da je sahrani Amedea Modiljanija prisustvovao celi Monmartr i Monparnas. Slikari, skulptori, pesnici, modeli, pratili su mrtvačka kola do groblja Per Lašez, a na raskrsnicama su policajci u stavu mirno pozdravljali posmrtnu povorku, možda baš oni isti koji su ga toliko često i donedavno tukli i odvlačili u zatvor.
Žana Ebutern je bila studentkinja slikarstva kada se u proleće 1917. upoznala sa Amedeom: njoj je 19, njemu 33 godine. Samo dan posle njegove smrti Žana je izvršila samoubistvo skočivši kroz prozor iz stana svojih roditelja, koji nisu imali razumevanja za njihovu ljubav. Bila je u osmom mesecu trudnoće. Deset godina kasnije porodica je ispunila želju da počiva pored voljenog partnera. Na njegovom grobu piše: „Pokosila ga je smrt u trenutku slave”, a na njenom: „Odana pratilja.” Njene reči u oproštajnom pismu su iskrene i potresne: „Bez tebe ne mogu da mislim – svaka misao je o tebi. Bez tebe ne mogu da plačem – svaka suza je za tebe. Bez tebe ne mogu da dišem – svaki dah je tvoj. Moje oči su zaleđene na tvom platnu. Bez tebe ja sam ništa. Smisao i svrha si ti… Razumeće ovo srce, što u meni kuca, ovo čedo neokaljano svetom, zašto sam mu namenila sudbinu anđela. Razumeće!”
Jedino dete Modiljanija i Žane, Žana Modiljani (1918, Nica – 1984, Pariz), italijansko-francuska istoričarka jevrejske umetnosti, odrastala je kod tetke daleko od fame i slave koja je posthumno počela da prati njene roditelje. Posebno se bavila prikupljanjem podataka i proučavanjem rada svoga oca, objavivši biografiju Modiljani: čovek i mit.
