Сликар и његови трговци

Поводом 140 година од рођења Амедеа Модиљанија у Музеју Оранжери у Паризу изложба овог уметника отворена у септембру прошле године траје до 15. јануара. Амедео Модиљани био је Италијан јеврејског порекла, рођен 1884. године у Ливорну. Болешљив од детињства, напушта школу, али иде на часове цртања и сликања у родном граду, с мајком обилази музеје Рима, Напуља, у Фиренци би да студира ликовну уметност, али „зов Париза” је гласнији. Креће 1906. и са собом ће у Париз понети баш ту италијанску грациозност Леонарда да Винчија и Ботичелија и пробудити је после два века дремежа. Лепог лика, тамнопутог тена, густе црне косе, у белој кошуљи и сакоу од ребрастог сомота, са шеширом широког обода и црвеним шалом око врата, аристократског изгледа и с нешто новца, стигао је у град сликара и уписао се на „Academie Colarossi”. Рецитује Дантеа и када слика – пева! Италијан у души! Први Модиљанијев мецена, Пол Александар, лекар, видео је слику, купио је и потом скупљао графике и цртеже, препознавши њихову вредност, док је сам Модиљани то сматрао само фазом у свом сликарству. Упознао га је и са румунским вајаром Константином Бранкусијем и Модиљани је почео да ваја, камене скулптуре инспирисане примитивном и афричком уметношћу. Кажу да је у тренуцима туге грлио своје скулптуре, називајући их „стубовима нежности”.

Међутим, због недостатка камена, а и због прашине током рада, враћа се сликарству. „Све што сам научио у вајарству, интегрисаћу у сликарство”, каже. Посебно се посвећује сликању издужених ликова, најпре портрета својих пријатеља: Пикаса, Дијега Ривере, Жана Коктоа, Утрила, Макса Жакоба, а онда и модела и својих бурних љубави. Пол Александар му је на Монмартру у Улици Делта обезбедио атеље и од 1909. до 1912. био његов први мецена. Модиљани се убрзо окренуо боемском начину живота, различитим авантурама, дружењу са сликарима, сиромашним песницима, вагабундама, па га и прозваше „принцом вагабунда”. У измаглици апсинта и хашиша, знао је да проведе дане и недеље. Туберкулозан и сиромашан, једва саставља крај с крајем. Када је почео Први светски рат, Модиљани је пожелео да се пријави у војску, али је био одбијен због лошег здравља. Рат је у току, али упркос томе, Париз је пун туриста. Модиљани седи у омиљеном бару „Ротонда”, на брзину ради кроки или слика портрет имућног туристе који је управо ту сео. Онда му се обрати и понуди продају: „Ја сам Модиљани! Јеврејин! Пет франака!” Њима је то био леп сувенир из Париза, а њему прилика да у пијанству арчи свој огромни таленат. Новац који добије потроши до последњег сантима, а онда опет слика, бедно прода и потроши. Зачарани круг! Надимак Моди, уклети сликар, одговара му. Већ тада развија свој властити експресионистички стил: ликови жена, његових девојака и модела, издужених лица и вратова, с малим главама, нагнутих на страну, налик „стабљици која тешко држи свој цвет”, са финим линијама, ситним уснама и са зеницама које се најчешће и не виде.

Трагичне смрти

Цео Париз је знао за ову бутик-галерију у Улици Боети, недалеко од Јелисејске палате са црначким маскама, етиопским накитом и платнима Квапила, Дерена, Фламенка, Де Кирика, Утрила на зидовима. Песник Гијом Аполинер узима под своје окриље овог младог страственика, саветује га и уводи у свет уметности. Африке, Океаније, предколумбијске Америке. Парадоксално је да је отворена за време Великог рата, али нису сви на фронту! Почевши као механичар у једној париској гаражи, Пол Гијом (1891–1934) постаје водећи француски арт-дилер. Шармантан и пун самопоуздања, елегантан, с малим брчићима уредно сређеним, обавезном краватом, оделом, шеширом, друкчији је од осталих, пре свега он је амбициозни визионар. Сусрет Пола Гијома с Модиљанијем био је срећа за обојицу: књижевник Макс Јакоб 1914. кумује овом познанству. Настанио се на Монмартру и ту резервисао атеље за Модиљанија. У периоду од две године, 1915. и 1916, насликао је четири портрета свога мецене, чинећи га тако бесмртним. Пол Гијом има тада само 23 године и делује и интелектуално и литерарно. Приказан је као млад елегантан човек, сигуран у себе, погледа упереног у посматрача. Његова силуета је издвојена у црвеном кругу. Његово тамно одело и шешир у контрасту су с његовим лицем и белом кошуљом, лице је ћошкасто осликано, добро нацртаним потезима, привлачи поглед посматрача. Модиљани одаје поштовање овим портретом младом уваженом трговцу. Ова слика је урађена 1915. године и део је Колекције „Модиљани” у Музеју Оранжери. Више од стотину слика као и педесетак цртежа и десетак скулптура је прошло кроз руке овог трговца. Овај број показује повезаност галеристе и сликара у промоцији сликара, али и лични укус галеристе. Захваљујући пријатељству са овим младим галеристом, који постаје његов продавац за време Великог рата и популаризатор на светској „пијаци” и после 1920. године, свет ће боље упознати овог величанственог портретисту.

У болници за сиромашне

Леонид Зборовски, пољски песник, био је трећи Модиљанијев галериста од 1916. до 1919. године. И он му је обезбеђивао све неопходно за рад, студио, моделе, сликарски материјал. И он продаје слике и других сликара, па каже: „Живети са оволиком колекцијом има лековито дејство!” Предлаже Модиљанију да слика актове. Да ли на наговор или су мислили исто, Модиљани слика читаву серију од 22 женска еротична акта који одишу чулношћу и омаж су женама с којима се дружио. Настали су током Великог рата у време када је већина младића на фронту и у рововима, а „модели” су добро плаћени за позирање. Децембра 1917. године их излаже у Паризу у галерији „Берт Вејл”. Био је то „шамар јавном мњењу”, шокирао је јавност, па је полиција интервенисала и наредила скидање слика и затварање изложбе. То је нажалост била прва и последња Модиљанијева изложба. Са Жаном Ебутерн, својим главним моделом и девојком, бежи на југ Француске, на имање Пола Сезана. У Ници им се рађа девојчица Жана. После године „неверства Монмартру”, враћа се у Париз заједно са две Жане, невенчаном супругом и ћерком. „Када ти будем упознао душу, насликаћу ти очи”, рекао је Жани. Рат је готов, а и здравље се на југу поправило. Зборовски му је нашао атеље на Монпарнасу где ће све троје да живе. Међутим, убрзо наставља по старом, игноришући подмуклу туберкулозу. Умире 24. јануара 1920. у 35. години, у болници за сиромашне „Шарите”, од туберкулозе, неухрањености, дубоко разочаран што његово сликарство није прихваћено. Кажу да је у тренутку смртне борбе дозивао мајку, драгу Италију и жену! За њим остају слике, које тада нико није хтео, а које су данас непроцењиве вредности.

Амедео Модиљани имао је угледног и моћног брата, италијанског посланика, који је желео да „братовљев погреб буде достојан једног принца”. Кажу да је сахрани Амедеа Модиљанија присуствовао цели Монмартр и Монпарнас. Сликари, скулптори, песници, модели, пратили су мртвачка кола до гробља Пер Лашез, а на раскрсницама су полицајци у ставу мирно поздрављали посмртну поворку, можда баш они исти који су га толико често и донедавно тукли и одвлачили у затвор.

Жана Ебутерн је била студенткиња сликарства када се у пролеће 1917. упознала са Амедеом: њој је 19, њему 33 године. Само дан после његове смрти Жана је извршила самоубиство скочивши кроз прозор из стана својих родитеља, који нису имали разумевања за њихову љубав. Била је у осмом месецу трудноће. Десет година касније породица је испунила жељу да почива поред вољеног партнера. На његовом гробу пише: „Покосила га је смрт у тренутку славе”, а на њеном: „Одана пратиља.” Њене речи у опроштајном писму су искрене и потресне: „Без тебе не могу да мислим – свака мисао је о теби. Без тебе не могу да плачем – свака суза је за тебе. Без тебе не могу да дишем – сваки дах је твој. Моје очи су залеђене на твом платну. Без тебе ја сам ништа. Смисао и сврха си ти… Разумеће ово срце, што у мени куца, ово чедо неокаљано светом, зашто сам му наменила судбину анђела. Разумеће!”

Једино дете Модиљанија и Жане, Жана Модиљани (1918, Ница – 1984, Париз), италијанско-француска историчарка јеврејске уметности, одрастала је код тетке далеко од фаме и славе која је постхумно почела да прати њене родитеље. Посебно се бавила прикупљањем података и проучавањем рада свога оца, објавивши биографију Модиљани: човек и мит.