Hipohondri su u pravu
Osobe koje preterano brinu o zdravlju, plašeći se celog života svih mogućih boljki, zaista umiru ranije i od ozbiljnih bolesti, dokazala je nova švedska studija
Postoje ljudi koji celi život trpe šale na svoj račun da su hipohondri i da preterano brinu o zdravlju, plašeći se svih mogućih bolesti i boljki.
Ali pojedini od njih, nažalost, ispostavi se, negde su bili u pravu. Hipohondri, zaista na kraju mnogo češće umiru od ozbiljnih bolesti i u proseku pet godina ranije od ljudi koji su oduvek bežali od crnih misli.
Ovaj paradoks otkrili su švedski naučnici s poznate univerzitetske klinike Karolinska. Oni su poslednjih dana prošle godine objavili svoje istraživanje u poznatom medicinskom časopisu „Jama” i to baš s tom naznakom: paradoks hipohondrije. Jer, švedska studija otkrila je da ljudi kojima je dijagnostikovan preterani strah od ozbiljnih bolesti zaista i ranije umiru u odnosu na osobe koje nisu preopterećene zdravstvenim problemima. Hipohondrija, koja se sada naziva anksioznim poremećajem u vezi s bolestima, ipak je retko stanje koje se uočava kod ljudi koji ne mogu da se otresu svojih strahova u vezi sa zdravljem uprkos tome što su im svi lekarski nalazi uredni, laboratorijski parametri u normalnim vrednostima...
Neki se zato često „šetaju” od specijaliste do specijaliste, a ima i onih koji izbegavaju potpuno lekare.
Nema mnogo studija o hipohondriji jer, kako je kazao za agenciju AP, autor rada Dejvid Mateks-Kols s Instituta Karolinska, o ovome postoji „praznina u literaturi”. Ali, Šveđani su imali sreće, jer njihov sistem klasifikacije bolesti ima posebnu šifru za hipohondriju i to im je omogućilo analizu podataka o hiljadama ljudi s ovim poremećajem i to tokom čak 24 godine, tačnije od 1997. do 2020. Prvo je analiza pokazala da je rizik od samoubistva čak četiri puta veći kod osoba s ovom dijagnozom. Ovi ljudi su u mnogo većem procentu umirali od kardiovaskularnih i plućnih bolesti. Za one koji se pomalo identifikuju s hipohondrima dobra vest je da je rak bio izuzetak: rizik od obolevanja od karcinoma je otprilike isti bez obzira na to da li o njemu mislili stalno ili nikad.
Istraživači su pregledali slučajeve 4.100 ljudi s dijagnozom hipohondrije i uporedili ih sa 41.000 ljudi sličnih po godinama, polu i okrugu gde žive. Ljudi s ovim stanjem umrli su mlađi od ostalih, prosečne starosti od 70 u odnosu na 75 godina.
Dr Džonatan Alpert, predsednik američkog udruženja, psihijatar iz Medicinskog centra Montefjore u Njujorku, komentarisao je ovu studiju uz reči da su mnogi od nas blagi hipohondri, ali da postoje i ljudi na drugom kraju spektra koji žive u stalnom stanju brige, patnje i razmišljanja o ozbiljnoj bolesti. On poručuje da ovaj poremećaj treba ozbiljno shvatiti i lečiti, jer ti ljudi veoma pate. Dobre rezultate daju kognitivna bihejvioralna terapija, tehnike opuštanja, informisanost i edukacija, ali ponekad takvoj osobi treba da se daju i antidepresivi. Naravno, on je ukazao da će ovi pacijenti verovatno biti veoma uvređeni kada ih lekari upute psihijatrima, međutim, treba im, kaže, objasniti da ovo stanje imaju, da je proučeno i, što je najvažnije, da se može uspešno lečiti.
