Traženje smisla u besmislu
Ruku na srce, nije sve tako crno. Nova godina je odlična za preispitivanje gde smo, kako smo i kamo smo se zaputili. Iako se tada donose životne odluke koje tek svaki deseti od nas neće pogaziti još u januaru
Kada sam bio dete, mnogo sam voleo sneg. Sankali smo se, grudvali, pravili sneška. Nije baš za ponos, ali voleli smo i da grudvama iz skrovišta gađamo autobuse gradskog prevoza i da pod okriljem noći krademo gajbe iz one mračne ostave iza dragstora. Njih smo posle kod kuće sekli i od onih drški pravili plastične skijice, čije vrhove smo savijali u vreloj vodi na šporetu. Od svih padova u životu, oni s tih skijica su mi bili najdraži. Svaki put kada sam video da počinje sneg, u telu sam osećao neko neobjašnjivo uzbuđenje.
Tada sam voleo i novogodišnje praznike. Prvo i glavno – tokom njih se nije išlo u školu. Zatim, dobijao sam poklone, na televiziji je bilo mnogo crtaća i filmova za decu (kada u ponudi imaš samo dva TV kanala, taj podatak nije beznačajan), a dolazio je i Božić, pred kojim sam s dedom rano ujutru išao u šumu da sečem badnjak. Zimski raspust je uvek bio kod dede i veliki deo moje ljubavi prema snegu i Novoj godini ima veze s njim. Obožavao sam da suvim drvima naložim furunu Kreka Banovići, dok s dedom gledam Olivera Mlakara u Kviskoteci i kroz prozor vidim komšijsku kuću okićenu šarenim novogodišnjim svetiljkama. Kada sam bio u srednjoj školi, grudvanje i sankanje su zamenile ve-ha-es kasete iz video-kluba. Uvek sam ih uzimao po četiri. Pravio sam lični filmski maraton. Napolju pada sneg, pored mene krckaju drva u peći, na mom malom televizoru neki film iz video-kluba, dok iz dnevne sobe čujem dedu kako psuje Vuka Draškovića kog pominju u vestima. Zimska idila koja se nikada više neće ponoviti.
Sneg sam voleo sve dok nisam kupio auto pre desetak godina. U Beogradu inače nema mesta za parkiranje, a kamoli kad padne sneg. A i gde god da ideš, moraš da kreneš ranije kako bi očistio i odledio auto i još se moliš da će da upali. Odavno se ne sankam i ne grudvam, još manje skijam na gajbarama, a ni mog dede nema predugo na ovom svetu. Tada sam počeo da se mrštim kada viđam bele pahulje. Otkako više nemam auto, moje nesimpatije prema snegu su malo manje, mada mu se ni upola ne radujem kao nekad. Doduše, sada skoro više i nikad ne pada.
Nova godina mi se u međuvremenu tek smučila. Tada je sve nekako toplo i ušuškano, sprema se ruska salata, gledaju se skijaški skokovi, Hor bečkih dečaka i svu tu toplinu sam oduvek vezivao uz porodicu. Kako već neko vreme živim sam, jasno je da mi te stvari više bude nostalgiju za vremenom koje je odavno prošlo, nego što ih vezujem za pravljenje novih uspomena. Ko zna, možda ću jednom imati svoju porodicu pa će se sve to opet preokrenuti. Ipak, ono zbog čega više uopšte ne volim novogodišnje praznike jesu pre svega nesnosne gužve, nervozni ljudi i usiljena potreba da se zaradi što više para i da se određenog datuma baš moramo dobro provesti na nekom mestu koje naplaćuje skupe ulaznice. A i to što slavimo ulazak u novi dvanaestomesečni period samo po sebi mi je poprilično besmisleno.
Kada čovek provede nekoliko decenija na ovom svetu, mnoge stvari mu postanu tužne pa i doček Nove godine. Tada jasnije vidiš kako se jedni prejedaju, trpajući u usta i onda kada su siti, dok drugi nemaju šta da jedu. Obesna deca bacaju petarde od čijih eksplozija kućni ljubimci imaju traume, dok istovremeno na nekom drugom mestu deca ginu od eksplozija koje su mnogo jače od petarde. U tom periodu godine ti za oko mnogo lakše zapadaju svi ti kontrasti koji su gotovo uvek tu. Jasnije vidiš one retke brakove koji su srećni i koje baš briga za kalendar, ali i one nesrećne koji se i dalje svađaju oko istih stvari, dok ih ljubavnici čekaju na nekom hladnom mestu, svesni da njihove ljubavi tada moraju biti sa svojom porodicom ma koliko im se ona gadila. Nova godina je za jedne topla i srećna, za druge hladna i usamljena. Kako sam stariji, plašim se da mi je sve očiglednije koji su u većini.
Ruku na srce, nije sve tako crno. Nova godina je odlična za preispitivanje gde smo, kako smo i kamo smo se zaputili. Iako se tada donose životne odluke koje tek svaki deseti od nas neće pogaziti još u januaru, činjenica je da se tad više razmišlja nego inače. A na svetu u kome razmišljanje postaje sve arhaičnija pojava, to nije nevažno.
Još jedna divna stvar iz ovog perioda su liste omiljenih knjiga, albuma i filmova. Tada uvek saznam za toliko divne muzike koju pre nikada nisam znao. Tako sam jedne Nove godine, pre nešto više od jedne decenije, čuo za Majkla Kivanuku. Tada pojma nisam imao za njega, a on mi je danas jedan od omiljenih muzičara. Njegova soul muzika je puna topline iako najčešće peva o hladnom svetu. Uz njega mi svaka Nova godina ima više smisla iako čovek ne peva o njoj. On je postao moj hor bečkih dečaka u srednjim četrdesetim. Ako već niste, poslušajte bilo koji njegov album, čeka vas ceo jedan šareni svet.
Teško mi je u ovom ludom svetu da ostavim sav cinizam po strani iako je praznik. No ipak, probaću da bar na tren zaboravim loše ljude, ratove, glad, pokradene izbore, neispunjena obećanja i loše filmove i svim ljudima čistog srca ću poželeti srećnu Novu godinu.
