Тражење смисла у бесмислу
Руку на срце, није све тако црно. Нова година је одлична за преиспитивање где смо, како смо и камо смо се запутили. Иако се тада доносе животне одлуке које тек сваки десети од нас неће погазити још у јануару
Када сам био дете, много сам волео снег. Санкали смо се, грудвали, правили снешка. Није баш за понос, али волели смо и да грудвама из скровишта гађамо аутобусе градског превоза и да под окриљем ноћи крадемо гајбе из оне мрачне оставе иза драгстора. Њих смо после код куће секли и од оних дршки правили пластичне скијице, чије врхове смо савијали у врелој води на шпорету. Од свих падова у животу, они с тих скијица су ми били најдражи. Сваки пут када сам видео да почиње снег, у телу сам осећао неко необјашњиво узбуђење.
Тада сам волео и новогодишње празнике. Прво и главно – током њих се није ишло у школу. Затим, добијао сам поклоне, на телевизији је било много цртаћа и филмова за децу (када у понуди имаш само два ТВ канала, тај податак није безначајан), а долазио је и Божић, пред којим сам с дедом рано ујутру ишао у шуму да сечем бадњак. Зимски распуст је увек био код деде и велики део моје љубави према снегу и Новој години има везе с њим. Обожавао сам да сувим дрвима наложим фуруну Крека Бановићи, док с дедом гледам Оливера Млакара у Квискотеци и кроз прозор видим комшијску кућу окићену шареним новогодишњим светиљкама. Када сам био у средњој школи, грудвање и санкање су замениле ве-ха-ес касете из видео-клуба. Увек сам их узимао по четири. Правио сам лични филмски маратон. Напољу пада снег, поред мене крцкају дрва у пећи, на мом малом телевизору неки филм из видео-клуба, док из дневне собе чујем деду како псује Вука Драшковића ког помињу у вестима. Зимска идила која се никада више неће поновити.
Снег сам волео све док нисам купио ауто пре десетак година. У Београду иначе нема места за паркирање, а камоли кад падне снег. А и где год да идеш, мораш да кренеш раније како би очистио и одледио ауто и још се молиш да ће да упали. Одавно се не санкам и не грудвам, још мање скијам на гајбарама, а ни мог деде нема предуго на овом свету. Тада сам почео да се мрштим када виђам беле пахуље. Откако више немам ауто, моје несимпатије према снегу су мало мање, мада му се ни упола не радујем као некад. Додуше, сада скоро више и никад не пада.
Нова година ми се у међувремену тек смучила. Тада је све некако топло и ушушкано, спрема се руска салата, гледају се скијашки скокови, Хор бечких дечака и сву ту топлину сам одувек везивао уз породицу. Како већ неко време живим сам, јасно је да ми те ствари више буде носталгију за временом које је одавно прошло, него што их везујем за прављење нових успомена. Ко зна, можда ћу једном имати своју породицу па ће се све то опет преокренути. Ипак, оно због чега више уопште не волим новогодишње празнике јесу пре свега несносне гужве, нервозни људи и усиљена потреба да се заради што више пара и да се одређеног датума баш морамо добро провести на неком месту које наплаћује скупе улазнице. А и то што славимо улазак у нови дванаестомесечни период само по себи ми је поприлично бесмислено.
Када човек проведе неколико деценија на овом свету, многе ствари му постану тужне па и дочек Нове године. Тада јасније видиш како се једни преједају, трпајући у уста и онда када су сити, док други немају шта да једу. Обесна деца бацају петарде од чијих експлозија кућни љубимци имају трауме, док истовремено на неком другом месту деца гину од експлозија које су много јаче од петарде. У том периоду године ти за око много лакше западају сви ти контрасти који су готово увек ту. Јасније видиш оне ретке бракове који су срећни и које баш брига за календар, али и оне несрећне који се и даље свађају око истих ствари, док их љубавници чекају на неком хладном месту, свесни да њихове љубави тада морају бити са својом породицом ма колико им се она гадила. Нова година је за једне топла и срећна, за друге хладна и усамљена. Како сам старији, плашим се да ми је све очигледније који су у већини.
Руку на срце, није све тако црно. Нова година је одлична за преиспитивање где смо, како смо и камо смо се запутили. Иако се тада доносе животне одлуке које тек сваки десети од нас неће погазити још у јануару, чињеница је да се тад више размишља него иначе. А на свету у коме размишљање постаје све архаичнија појава, то није неважно.
Још једна дивна ствар из овог периода су листе омиљених књига, албума и филмова. Тада увек сазнам за толико дивне музике коју пре никада нисам знао. Тако сам једне Нове године, пре нешто више од једне деценије, чуо за Мајкла Кивануку. Тада појма нисам имао за њега, а он ми је данас један од омиљених музичара. Његова соул музика је пуна топлине иако најчешће пева о хладном свету. Уз њега ми свака Нова година има више смисла иако човек не пева о њој. Он је постао мој хор бечких дечака у средњим четрдесетим. Ако већ нисте, послушајте било који његов албум, чека вас цео један шарени свет.
Тешко ми је у овом лудом свету да оставим сав цинизам по страни иако је празник. Но ипак, пробаћу да бар на трен заборавим лоше људе, ратове, глад, покрадене изборе, неиспуњена обећања и лоше филмове и свим људима чистог срца ћу пожелети срећну Нову годину.
