Munjevito putovanje u Jevropu

Beograd između dva svetska rata odlikovao se poletom, ogledanom u bebi-bumu i ekspanziji imigracije iz provincije, to jest u neverovatnom porastu broja stanovnika od 97,4 odsto već u trećoj deceniji 20. veka. Taj posleratni zamah prestonice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a od 1929. Kraljevine Jugoslavije, i ubrzano kretanje ka statusu evropske metropole, bio je posledica stvaranja neophodnih istorijskih preduslova poput raspada četiri carstva – Austrougarskog, Nemačkog, Osmanskog i Ruskog, ali i mirisa slobode što se širio diljem sveta zahvaćenog do tada najsurovijim sukobima.

Posledično, u Beogradu su nicale nove fabrike, a stare se obnavljane. Zidane su moderne višespratnice, otvarali se hoteli i kafane s kulturno-umetničkim sadržajima, pokretane novine i časopisi. Procvetalo je likovno, muzičko i pozorišno stvaralaštvo u duhu savremenih evropskih pravaca. Rasplamsala se emancipacija žena, vidljiva kroz ženska politička udruženja, ali i porast interesovanja za obrazovanje, modu, ulepšavanje... Suočavanje sa smrću 15 miliona ljudi, kako na strani Antante, tako i Centralnih sila, prouzrokovalo je snažnu želju za što intenzivnijim življenjem, pa su i sportovi omasovljeni, kao i zabava i popularna kultura.

Beograđani su stali da putuju železnicom i avionima, i to sa čak dva aerodroma – u Zemunu i u Pančevu. Na ulicama su se pojavili i tramvaji, krstareći trasom od 65,5 kilometara, 1932. godine. Autobuske linije su spajale Slaviju sa Avalom, Kalemegdan sa Savincem (na mestu današnjeg Karađorđevog parka), Terazije s Dedinjem... Vozni park građana obogatio se luksuznim i sportskim automobilima poznatih svetskih brendova. Ojačana strujna mreža omogućila je planiranje uvođenja trolejbusa ili „električnih omnibusa”...

U znaku progresa

O svemu šta je napredak prestonice predstavljao u tom, praktično, treptaju vremena govore Dušan Babac, Bojana Popović i Tijana Antonijević u monografiji Moderni Beograd 1918–1941, koja je nedavno izašla u izdanju Datastatusa. Tesna je trka šta je za čitaoca dragocenije – pitko izneti podaci ili na stotine fotografija koje prate priču o ovom uzbudljivom prestoničkom periodu. Od ličnih afiniteta zavisi i koja će oblast života Beograđana privući veću pažnju čitaoca, u prilici da istraži bilo šta u opsegu od arhitekture do medija, a preko umetnosti, mode, socijalnih okolnosti, javnog i privatnog prevoza, turizma i drugih delatnosti.

Međutim, čak i prelistavanjem tih više od 500 stranica (A3 formata), svako će dobiti uvid u ne tako davnu prošlost današnje metropole koja, onakva kakva je danas, može da pozavidi svom nekadašnjem prosperitetu po raznim stavkama.

„Monografija Moderni Beograd 1918–1941 svedoči o razapetosti grada između starog i novog, tradicionalnog i inovativnog, Evrope i Orijenta, koja je okončana pobedom volje za napretkom, na šta insinuira sam naziv knjige”, objašnjava Babac. Promene se nisu desile samo na površnom nivou već zašle i u duhovno, mentalitetsko i socijalno, Babac dodaje, parafrazirajući reči Vladimira Velmara Jankovića, pripovedača, dramskog pisca, esejistu, kritičara, koji je takođe uticao na uzlet beogradskog mnjenja, iako rodom iz Čaglića kod Pakraca, u Slavoniji.

„Karakteristika Beograda tog vremena bila je i gostoljubivost, u smislu da bi se pridošli i rešeni da ovde ostanu ubrzo osećali kao kod kuće”, kaže Babac. Potom su svom novom domu zahvalno vraćali dajući svoj maksimum u raznim oblastima, kako metropole i treba da funkcionišu.

Počelo se od obnove porušenog grada, razorene infrastrukture i desetkovanog ljudstva, u kakvom kontekstu su pljačke muzejskih eksponata bile gotovo sitnica. Međunarodne odredbe i običaji ratovanja ovde nisu važili tokom vojevanja, pa se atakovalo i na bolnice, škole, spomenike, kulturno-istorijske komplekse... Čim se vlast malo snašla, uspostavljena su urbanistička pravila, dragocena, i u suprotnosti s dotadašnjom stihijom u uređenju grada.

Napravljeni su mostovi, trgovi, parkovi, proširene i kaldrmisane ulice, podignuti spomenici, uključujući i Pobednika, i mauzolej Neznanom junaku Ivana Meštrovića na Avali. Progres se zasnivao i na otvaranju većeg broja škola, kao i nešto skromnijem obimu novih fakulteta, umetničkih akademija, muzeja, pozorišta, bioskopa. Uznela se i nauka. Sagrađena je palata Patrijaršije SPC, preko puta Saborne crkve, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, Palata „Albanija” na početku sadašnje Knez Mihailove ulice, a negde na sredini korzoa i Dom Srpske kraljevke akademije (današnja SANU). „Zdanje Novog dvora je dato na korišćenje Narodnom muzeju kojim je rukovodio Milan Kašanin, još jedan Srbin evropskog formata”, kazuje Babac.

Započeta je (1935) i izgradnja Hrama Svetog Save po projektu Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka. Godinu kasnije na Malom Kalemegdanu otvoren je zoološki vrt, a grad proglašen turističkom destinacijom. Privreda se dizala na noge uz pomoć ratnih reparacija od strane Nemačke, ali i na pogon kredita. U fabrikama se sve manje radilo ručno, dok su najsavremenije tehnologije primenjivane i u drugim granama privrede, pa i graditeljstvu. Sve manja je bila razlika između našeg i glavnih gradova razvijenijih država, od kojih mnogi i nisu postradali kao Beograd.

Noćni život i moda

Ta silovita energija izvirala je iz ljudi, probuđenih iz viševekovne dremke što se tiče celokupnog ostvarivanja ličnosti. Tako su se Beograđani, osim što su marljivo radili i stvarali, i ludo zabavljali, uglavnom po kafanama, gde se i bančilo, i razmenjivale informacije, i kulturno uzdizalo, kako naš sagovornik ističe.

Naime, tokom obeda po elitnijim restoranima svirali su salonski orkestri, dok su noću organizovani varijetetski programi, sa sve koncertima, nastupima „biranih lepih artistkinja”, komičara... „Dosadi tu nije bilo mesta, dok se vodilo računa o svačijem ukusu”, napominje Babac. Boemski ambijent privukao je i čuvenu Žozefinu Beker čak iz SAD, pa je ona 1929. danima opčinjavala publiku raskošnim glasom i (obnaženim) stasom, u restoranu „Luksor”. Tek po pitanju noćnog života, Beograd je mogao da konkuriše svojoj svetskoj prestoničkoj rodbini.

I za modu bi se moglo reći isto. Beograđanke su se ugledale na Parižanke, a muškarci gledali put Londona, menjajući stilove u istom ritmu kao i njihovi uzori. I deca su ličila na gospodičiće i damice evropskih iz modnih centara ili magazina. Ni tradicija nije bila zanemarena, garderobno praktikovana povodom nacionalnih praznika. Za balove, upriličivane u Starom dvoru, Aeroklubu, Oficirskom domu, šile su se krinoline, rimske toge, klasične balske haljine, i one spreda do kolena, a pozadi do članaka... „Frizure su bile kratke, često s loknicama koje su pravljene pomoću krpica ili kolmajza – specijalne naprave za kovrdžanje kose, ili bi se sve prepuštalo frizerima na dobrom glasu. Pripreme za balove bile su bitne za građanske porodice, a pogotovo one sa ženskom decom spremnom za udaju”, navodi Babac. Priređivani su i matinei, žurevi, maskenbali, a sve u svrhu slavljenja života.

A onda se ratni užas ponovio, što onaj polet s početka teksta nije očekivao. Tako je monografija Moderni Beograd 1918–1941 i neka vrsta opomene celokupnom čovečanstvu na to što ima, a nasledilo je i od pređašnjih generacija, pa treba da ga brani čašću i mudrošću.