Муњевито путовање у Јевропу
Монографија „Модерни Београд 1918–1941” сведочи о разапетости града између старог и новог, традиционалног и иновативног, Европе и Оријента, која је окончана победом воље за напретком, каже Душан Бабац
Београд између два светска рата одликовао се полетом, огледаном у беби-буму и експанзији имиграције из провинције, то јест у невероватном порасту броја становника од 97,4 одсто већ у трећој деценији 20. века. Тај послератни замах престонице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. Краљевине Југославије, и убрзано кретање ка статусу европске метрополе, био је последица стварања неопходних историјских предуслова попут распада четири царства – Аустроугарског, Немачког, Османског и Руског, али и мириса слободе што се ширио диљем света захваћеног до тада најсуровијим сукобима.
Последично, у Београду су ницале нове фабрике, а старе се обнављане. Зидане су модерне вишеспратнице, отварали се хотели и кафане с културно-уметничким садржајима, покретане новине и часописи. Процветало је ликовно, музичко и позоришно стваралаштво у духу савремених европских праваца. Распламсала се еманципација жена, видљива кроз женска политичка удружења, али и пораст интересовања за образовање, моду, улепшавање... Суочавање са смрћу 15 милиона људи, како на страни Антанте, тако и Централних сила, проузроковало је снажну жељу за што интензивнијим живљењем, па су и спортови омасовљени, као и забава и популарна култура.
Београђани су стали да путују железницом и авионима, и то са чак два аеродрома – у Земуну и у Панчеву. На улицама су се појавили и трамваји, крстарећи трасом од 65,5 километара, 1932. године. Аутобуске линије су спајале Славију са Авалом, Калемегдан са Савинцем (на месту данашњег Карађорђевог парка), Теразије с Дедињем... Возни парк грађана обогатио се луксузним и спортским аутомобилима познатих светских брендова. Ојачана струјна мрежа омогућила је планирање увођења тролејбуса или „електричних омнибуса”...
У знаку прогреса
О свему шта је напредак престонице представљао у том, практично, трептају времена говоре Душан Бабац, Бојана Поповић и Тијана Антонијевић у монографији Модерни Београд 1918–1941, која је недавно изашла у издању Датастатуса. Тесна је трка шта је за читаоца драгоценије – питко изнети подаци или на стотине фотографија које прате причу о овом узбудљивом престоничком периоду. Од личних афинитета зависи и која ће област живота Београђана привући већу пажњу читаоца, у прилици да истражи било шта у опсегу од архитектуре до медија, а преко уметности, моде, социјалних околности, јавног и приватног превоза, туризма и других делатности.
Међутим, чак и прелиставањем тих више од 500 страница (А3 формата), свако ће добити увид у не тако давну прошлост данашње метрополе која, онаква каква је данас, може да позавиди свом некадашњем просперитету по разним ставкама.
„Монографија Модерни Београд 1918–1941 сведочи о разапетости града између старог и новог, традиционалног и иновативног, Европе и Оријента, која је окончана победом воље за напретком, на шта инсинуира сам назив књиге”, објашњава Бабац. Промене се нису десиле само на површном нивоу већ зашле и у духовно, менталитетско и социјално, Бабац додаје, парафразирајући речи Владимира Велмара Јанковића, приповедача, драмског писца, есејисту, критичара, који је такође утицао на узлет београдског мњења, иако родом из Чаглића код Пакраца, у Славонији.
„Карактеристика Београда тог времена била је и гостољубивост, у смислу да би се придошли и решени да овде остану убрзо осећали као код куће”, каже Бабац. Потом су свом новом дому захвално враћали дајући свој максимум у разним областима, како метрополе и треба да функционишу.
Почело се од обнове порушеног града, разорене инфраструктуре и десеткованог људства, у каквом контексту су пљачке музејских експоната биле готово ситница. Међународне одредбе и обичаји ратовања овде нису важили током војевања, па се атаковало и на болнице, школе, споменике, културно-историјске комплексе... Чим се власт мало снашла, успостављена су урбанистичка правила, драгоцена, и у супротности с дотадашњом стихијом у уређењу града.
Направљени су мостови, тргови, паркови, проширене и калдрмисане улице, подигнути споменици, укључујући и Победника, и маузолеј Незнаном јунаку Ивана Мештровића на Авали. Прогрес се заснивао и на отварању већег броја школа, као и нешто скромнијем обиму нових факултета, уметничких академија, музеја, позоришта, биоскопа. Узнела се и наука. Саграђена је палата Патријаршије СПЦ, преко пута Саборне цркве, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, Палата „Албанија” на почетку садашње Кнез Михаилове улице, а негде на средини корзоа и Дом Српске краљевке академије (данашња САНУ). „Здање Новог двора је дато на коришћење Народном музеју којим је руководио Милан Кашанин, још један Србин европског формата”, казује Бабац.
Започета је (1935) и изградња Храма Светог Саве по пројекту Богдана Несторовића и Александра Дерока. Годину касније на Малом Калемегдану отворен је зоолошки врт, а град проглашен туристичком дестинацијом. Привреда се дизала на ноге уз помоћ ратних репарација од стране Немачке, али и на погон кредита. У фабрикама се све мање радило ручно, док су најсавременије технологије примењиване и у другим гранама привреде, па и градитељству. Све мања је била разлика између нашег и главних градова развијенијих држава, од којих многи и нису пострадали као Београд.
Ноћни живот и мода
Та силовита енергија извирала је из људи, пробуђених из вишевековне дремке што се тиче целокупног остваривања личности. Тако су се Београђани, осим што су марљиво радили и стварали, и лудо забављали, углавном по кафанама, где се и банчило, и размењивале информације, и културно уздизало, како наш саговорник истиче.
Наиме, током обеда по елитнијим ресторанима свирали су салонски оркестри, док су ноћу организовани варијететски програми, са све концертима, наступима „бираних лепих артисткиња”, комичара... „Досади ту није било места, док се водило рачуна о свачијем укусу”, напомиње Бабац. Боемски амбијент привукао је и чувену Жозефину Бекер чак из САД, па је она 1929. данима опчињавала публику раскошним гласом и (обнаженим) стасом, у ресторану „Луксор”. Тек по питању ноћног живота, Београд је могао да конкурише својој светској престоничкој родбини.
И за моду би се могло рећи исто. Београђанке су се угледале на Парижанке, а мушкарци гледали пут Лондона, мењајући стилове у истом ритму као и њихови узори. И деца су личила на господичиће и дамице европских из модних центара или магазина. Ни традиција није била занемарена, гардеробно практикована поводом националних празника. За балове, уприличиване у Старом двору, Аероклубу, Официрском дому, шиле су се кринолине, римске тоге, класичне балске хаљине, и оне спреда до колена, а позади до чланака... „Фризуре су биле кратке, често с локницама које су прављене помоћу крпица или колмајза – специјалне направе за коврџање косе, или би се све препуштало фризерима на добром гласу. Припреме за балове биле су битне за грађанске породице, а поготово оне са женском децом спремном за удају”, наводи Бабац. Приређивани су и матинеи, журеви, маскенбали, а све у сврху слављења живота.
А онда се ратни ужас поновио, што онај полет с почетка текста није очекивао. Тако је монографија Модерни Београд 1918–1941 и нека врста опомене целокупном човечанству на то што има, а наследило је и од пређашњих генерација, па треба да га брани чашћу и мудрошћу.
