Plavi stub kulture
Posle kože, kosa je najnegovaniji deo tela, a žene koje imaju dobru frizuru uglavnom se uvek osećaju dobro i nadmoćno
Ima muškaraca koji, pola u zbilji, pola u šali, tvrde da plavuše bolje izgledaju od ostalih žena, ali da po bistrini podsećaju na barbike. Uprkos tome, 30 odsto žena, znajući za mušku slabost prema svetloj boji kože i kose, farba kosu u razne nijanse svetle, tj. plave boje, ne hajući šta će ko reći.
Danas postoji 520 različitih nijansi boja za kosu, a kompanije za proizvodnju takvih boja procenjuju da se u Americi i Evropi „farba” od 40 do 50 odsto žena, a od toga 30 odsto u plavo. To je valjda i bio povod za jednu od knjiga sociologa Grenta Makrakera (Big Hair, Woodstock, 1995), koji piše da je naša kultura pretvorila plavuše u jedan od svojih glavnih stubova, i da je sklonost ka plavušama deo navigacione opreme svakog muškarca. Ali plavuše nisu u centru pažnje tek odskora. Danteova Beatriče u Božanstvenoj komediji i Miltonova Eva u Izgubljenom raju bile su plavuše, a što se tiče Isusove majke, uvek je prikazivana kao osoba svetle boje kože i kose. Nekadašnje Egipćanke u Africi nosile su perike zlatnosvetle boje, a žene u starom Rimu strastveno su bojile svoju kosu i postajale plavuše. Vremenom, svetla kosa je prerasla u odličje aristokratije, istovremeno postavši i simbol prostitucije (setimo se nezaboravne TV serije Ja, Klaudije i nimfomanične Mesaline, treće imperatorove žene, koja izlazi noću noseći periku platinaste boje, da bi legionari željni zabave mislili da je pred njima prostitutka). Još 1548. godine italijanski monah Anjolo Firencuola, autor čuvenog Dijaloga o lepoti žena (Dialogo delle bellezze delle donne) tvrdio je da „bez obzira na društveni položaj, ukoliko žena nema fino negovanu kosu, njena lepota lišena je svakog šarma”. U svakom slučaju, žene uvek brinu o svojoj kosi, čak i ako nisu u najboljoj garderobi i kad nisu najbolje doterane.
Plava kosa zaštitni znak Holivuda
Prosečna plavuša ima više dlaka u kosi nego crnka, a osim toga, plava kosa je finije strukture. Pojedinačnih vlasi u plavoj kosi ima oko 140.000, a u tamnoj od 90.000 do 108.000. Erupcija plavuša dogodila se pojavom nove tehnologije boja za kosu i padom njihovih cena. Prve masovno proizvedene boje za „blajhanje” iznete su na tržište 1930. i već od 1931. platinastoplava kosa zaštitni je znak Holivuda. Različite boje za kosu pripremljene za lako, amatersko rukovanje, puštene su u promet krajem četrdesetih, a 1950. pojavile su se mnoge nijanse svetle boje uz sugestivnu poruku proizvođača: pošto imam samo jedan život, hoću da ga proživim kao plavuša.
U suštini, plava boja kose u prirodi je retka, četiri odsto u svetskoj populaciji, osim u dečjem dobu. Ona govori o nekoj vrsti čednosti i nevinosti, možda zato što većina dečice u prve dve godine često imaju svetloplavu kosu. Sve dok Holivud nije izjednačio svetlu kosu sa seksepilnošću, plave devojke igrale su uloge dobrih i nevinih osoba; u isto vreme, za crnke se smatralo da su opasnice jer izazivaju svojom raskalašnošću. Neko ko gleda istorijski značajne filmove zna da je u čuvenom ljubavnom filmu Prohujalo s vihorom goropadna Skarlet O’Hara imala kosu crnu kao gavran, dok je plavokosa, nežna i povučena Melani bila oličenje nevinosti bez zaštite. I Diznijeva Pepeljuga bila je plavokosa i plavooka, za razliku od svoje maćehe i njenih kćeri koje su imale crnu kosu i crne oči. Jedino crnomanjasto nevinašce je Snežana, samo zbog toga što je njena majka boga molila da joj podari kćer „belog lica kao sneg, sa usnama rumenim kao krv i kosom crnom kao boja drveta na prozorima njene kuće”.
Pre 25 godina američki psiholog Džerom Kegan, poznat po izučavanju veze temperamenta s plavom kosom, tvrdio je da su sinteza noradrenalina, zatim pigmenta koji daje boju kosi, koži i očima, strah u nepoznatim situacijama i steroidi koji daju svetliju boju koži, regulisani genima poređanim u hromozomu, tik jedan uz drugi (Jarom Kagan, The Developmental Psychobiology). Ovo u neku ruku objašnjava utisak nežnosti kao standardnu pojavu među plavokosom i plavookom decom i miroljubivost među osobama svetle boje kose. Da li je to razlog sklonosti muškaraca prema plavušama, za sada nije u potpunosti razjašnjeno.
Pojava svetle boje kose, očiju i kože može se svesti na evolucionu teoriju i genetiku, po kojima su naši daleki preci, krećući se iz Afrike preko Mediterana i Urala na sever Evrope, bili suočeni s problemom održavanja telesne temperature kalibrisane na afričke uslove. U svom epohalnom delu Nastanak čoveka iz 1871. godine, Darvin nije temeljno razmatrao problem razloga depigmentacije, jer su reči gen i genetika prvi put pomenuti aprila 1905. godine, što je bilo 23 godine posle njegove smrti. Istraživanje o varijaciji boje ljudske kose pokazalo je da su za to u velikoj meri odgovorne mutacije gena uključenih u sintezu pigmenata melanina za koju je recept u genu MC1R (melanokortin 1 receptor) koji određuje dominantnu boju očiju, kože i kose. Svako s nižim nivoom pigmenta melanina, koji se zove eumelanin, verovatno bi imao plavu kosu i obratno.
Moguće je da su se plava kosa i plave oči koje se uglavnom vide kod belaca prvo pojavile među severnoevropskim plemenima, otprilike pre 11.000 godina, tj. pred kraj poslednjeg ledenog doba. Iako su prirodna selekcija (preživljavanje i razmnožavanje najsposobnijih) i seksualna selekcija (probirljivost partnerke i partnera za parenje) igrale ulogu u evoluciji žena plave kose i očiju, primarna sila bila je seksualna selekcija. Što se tiče prirodne selekcije, severna Evropa je oduvek imala manje sati sunčeve svetlosti u poređenju sa Afrikom, ali je zato u njoj harao rahitis, sve dok plemena pristigla na sever Evrope, nisu pretrpela genetsku mutaciju koja je rezultirala depigmentacijom. Kroz površinu kože s malo melanina lako je prolazila Be-frakcija ultraljubičastog zračenja neophodnog za proizvodnju provitamina D3 koji sprečava pojavu rahitisa. Ženke iz kasnog paleolita u južnoj Evropi i Africi mogle su da hrane svoje bebe i decu pronalaženjem hrane s tla, a mužjaci (u to vreme nije bilo brakova) povremeno su im dopunjavali ishranu mesom dobijenim lovom. Međutim, u severnoj Evropi, gde je led pokrivao veći deo terena, ljudi su zavisili isključivo od mesa i zato su često kretali u potragu za krdima praistorijskih bizona ili mamuta. Ova lovačka putovanja omogućavala su meso u hrani, ali su bila opasna jer je među lovcima bilo mnogo poginulih u borbama sa ogromnim životinjama.
Višak estrogena
To je vodilo ka višku plodnih žena koje su se međusobno takmičile kako bi došle do mužjaka i uz njega do dobrog udela mesa. Teorija govori da su muškarci u paleolitu deleći meso birali plave ženke koje su bile retkost i zato više tražene od tamnokosih rivalki. Tako se dogodilo da je milenijumima pre pojave vodonik-peroksida u apotekarskim bocama, plava kosa žena bila privlačni signal mladosti, a samim tim i reproduktivne sposobnosti. To je jedan od najjačih dokaza da su se u populaciji uvek širile poželjne i seksualno odabrane mutacije. Prirodne plavuše obično imaju nešto više estrogena od brineta i diskretno ispoljavaju infantilne fizičke i seksualne odlike (što ukazuje na nizak nivo testosterona). Svi muškarci smatraju poželjnim na licu žene manji nos, manje vilice, zašiljenu bradu, a na telu uska ramena, lepe grudi, glatku kožu i povremenu razdraganost zbog višeg nivoa energije (Nina, G, Jablonski, at al:2000, The Evolution of Human Skin Coloration. Journal of Human Evolution). Kosa nema naročitu svrhu, osim estetsku, a kad se dobro ofarba ženska kosa je seksualno izazovna, i zato se u mnogim kulturama prekriva tkaninom posle sklapanja braka iz straha da bi u nekom mogla izazvati nekontrolisane i neprikladne želje. Časne sestre, venčane za Hrista, takođe prekrivaju svoju kosu. Što se tiče plavokosih lepotica, moja sekretarica Dragica M., inače stasita crnka, hladnokrvno tvrdi: muškarci za zabavu traže plavuše, a za brak crnke.
