Плави стуб културе
После коже, косa је најнегованији део тела, a жене које имају добру фризуру углавном се увек осећају добро и надмоћно
Има мушкараца који, пола у збиљи, пола у шали, тврде да плавуше боље изгледају од осталих жена, али да по бистрини подсећају на барбике. Упркос томе, 30 одсто жена, знајући за мушку слабост према светлој боји коже и косе, фарба косу у разне нијансе светле, тј. плаве боје, не хајући шта ће ко рећи.
Данас постоји 520 различитих нијанси боја за косу, а компаније за производњу таквих боја процењују да се у Америци и Европи „фарба” од 40 до 50 одсто жена, а од тога 30 одсто у плаво. То је ваљда и био повод за једну од књига социолога Грента Макракера (Big Hair, Woodstock, 1995), који пише да је наша култура претворила плавуше у један од својих главних стубова, и да је склоност ка плавушама део навигационе опреме сваког мушкарца. Али плавуше нису у центру пажње тек одскора. Дантеова Беатриче у Божанственој комедији и Милтонова Ева у Изгубљеном рају биле су плавуше, а што се тиче Исусове мајке, увек је приказивана као особа светле боје коже и косе. Некадашње Египћанке у Африци носиле су перике златносветле боје, а жене у старом Риму страствено су бојиле своју косу и постајале плавуше. Временом, светла коса је прерасла у одличје аристократије, истовремено поставши и симбол проституције (сетимо се незаборавне ТВ серије Ја, Клаудије и нимфоманичне Месалине, треће императорове жене, која излази ноћу носећи перику платинасте боје, да би легионари жељни забаве мислили да је пред њима проститутка). Још 1548. године италијански монах Ањоло Фиренцуола, аутор чувеног Дијалога о лепоти жена (Dialogo delle bellezze delle donne) тврдио је да „без обзира на друштвени положај, уколико жена нема фино неговану косу, њена лепота лишена је сваког шарма”. У сваком случају, жене увек брину о својој коси, чак и ако нису у најбољој гардероби и кад нису најбоље дотеране.
Плава коса заштитни знак Холивуда
Просечна плавуша има више длака у коси него црнка, а осим тога, плава коса је финије структуре. Појединачних власи у плавој коси има око 140.000, а у тамној од 90.000 до 108.000. Ерупција плавуша догодила се појавом нове технологије боја за косу и падом њихових цена. Прве масовно произведене боје за „блајхање” изнете су на тржиште 1930. и већ од 1931. платинастоплава коса заштитни је знак Холивуда. Различите боје за косу припремљене за лако, аматерско руковање, пуштене су у промет крајем четрдесетих, а 1950. појавиле су се многе нијансе светле боје уз сугестивну поруку произвођача: пошто имам само један живот, хоћу да га проживим као плавуша.
У суштини, плава боја косе у природи је ретка, четири одсто у светској популацији, осим у дечјем добу. Она говори о некој врсти чедности и невиности, можда зато што већина дечице у прве две године често имају светлоплаву косу. Све док Холивуд није изједначио светлу косу са сексепилношћу, плаве девојке играле су улоге добрих и невиних особа; у исто време, за црнке се сматрало да су опаснице јер изазивају својом раскалашношћу. Неко ко гледа историјски значајне филмове зна да је у чувеном љубавном филму Прохујало с вихором горопадна Скарлет О’Хара имала косу црну као гавран, док је плавокоса, нежна и повучена Мелани била оличење невиности без заштите. И Дизнијева Пепељуга била је плавокоса и плавоока, за разлику од своје маћехе и њених кћери које су имале црну косу и црне очи. Једино црномањасто невинашце је Снежана, само због тога што је њена мајка бога молила да јој подари кћер „белог лица као снег, са уснама руменим као крв и косом црном као боја дрвета на прозорима њене куће”.
Пре 25 година амерички психолог Џером Кеган, познат по изучавању везе темперамента с плавом косом, тврдио јe да су синтеза норадреналина, затим пигмента који даје боју коси, кожи и очима, страх у непознатим ситуацијама и стероиди који дају светлију боју кожи, регулисани генима поређаним у хромозому, тик један уз други (Jarom Kagan, The Developmental Psychobiology). Ово у неку руку објашњава утисак нежности као стандардну појаву међу плавокосом и плавооком децом и мирољубивост међу особама светле боје косе. Да ли је то разлог склоности мушкараца према плавушама, за сада није у потпуности разјашњено.
Појава светле боје косе, очију и коже може се свести на еволуциону теорију и генетику, по којима су наши далеки преци, крећући се из Африке преко Медитерана и Урала на север Европе, били суочени с проблемом одржавања телесне температуре калибрисане на афричке услове. У свом епохалном делу Настанак човека из 1871. године, Дарвин није темељно разматрао проблем разлога депигментације, јер су речи ген и генетика први пут поменути априла 1905. године, што је било 23 године после његове смрти. Истраживање о варијацији боје људске косе показало је да су за то у великој мери одговорне мутације гена укључених у синтезу пигмената меланина за коју је рецепт у гену МЦ1Р (меланокортин 1 рецептор) који одређује доминантну боју очију, коже и косе. Свако с нижим нивоом пигмента меланина, који се зове еумеланин, вероватно би имао плаву косу и обратно.
Могуће је да су се плава коса и плаве очи које се углавном виде код белаца прво појавиле међу северноевропским племенима, отприлике пре 11.000 годинa, тј. пред крај последњег леденог доба. Иако су природна селекција (преживљавање и размножавање најспособнијих) и сексуална селекција (пробирљивост партнерке и партнера за парење) играле улогу у еволуцији жена плаве косе и очију, примарна сила била је сексуална селекција. Што се тиче природне селекције, северна Европа је одувек имала мање сати сунчеве светлости у поређењу са Африком, али је зато у њој харао рахитис, све док племена пристигла на север Европе, нису претрпела генетску мутацију која је резултирала депигментацијом. Кроз површину коже с мало меланина лако је пролазила Бе-фракција ултраљубичастог зрачења неопходног за производњу провитамина Д3 који спречава појаву рахитиса. Женке из касног палеолита у јужној Европи и Африци могле су да хране своје бебе и децу проналажењем хране с тла, а мужјаци (у то време није било бракова) повремено су им допуњавали исхрану месом добијеним ловом. Међутим, у северној Европи, где је лед покривао већи део терена, људи су зависили искључиво од меса и зато су често кретали у потрагу за крдима праисторијских бизона или мамута. Ова ловачка путовања омогућавала су месо у храни, али су била опасна јер је међу ловцима било много погинулих у борбама са огромним животињама.
Вишак естрогена
То је водило ка вишку плодних жена које су се међусобно такмичиле како би дошле до мужјака и уз њега до доброг удела меса. Теорија говори да су мушкарци у палеолиту делећи месо бирали плаве женке које су биле реткост и зато више тражене од тамнокосих ривалки. Тако се догодило да је миленијумима пре појаве водоник-пероксида у апотекарским боцама, плава коса жена била привлачни сигнал младости, а самим тим и репродуктивне способности. То је један од најјачих доказа да су се у популацији увек шириле пожељне и сексуално одабране мутације. Природне плавуше обично имају нешто више естрогена од бринета и дискретно испољавају инфантилне физичке и сексуалне одлике (што указује на низак ниво тестостерона). Сви мушкарци сматрају пожељним на лицу жене мањи нос, мање вилице, зашиљену браду, а на телу уска рамена, лепе груди, глатку кожу и повремену раздраганост због вишег нивоа енергије (Nina, G, Jablonski, at al:2000, The Evolution of Human Skin Coloration. Journal of Human Evolution). Коса нема нарочиту сврху, осим естетску, а кад се добро офарба женска коса је сексуално изазовна, и зато се у многим културама прекрива тканином после склапања брака из страха да би у неком могла изазвати неконтролисане и неприкладне жеље. Часне сестре, венчане за Христа, такође прекривају своју косу. Што се тиче плавокосих лепотица, моја секретарица Драгица М., иначе стасита црнка, хладнокрвно тврди: мушкарци за забаву траже плавуше, а за брак црнке.
