Vitraži iz brdskog sela za svetske metropole

Retkom veštinom i znanjem, uz tri decenije dugu tradiciju, moguće je povezati neveliku Tripkovu podno Zlatibora s umećem vrsnih nemačkih majstora i blistavim palatama Sankt Peterburga, Rostova, Anape i drugih metropola.

Postigao je to staklenim vitražima Velimir Veljo Tošanić (74), virtuoz u svom poslu, koji je umećem oplemenio mnoga zdanja i ustanove. Nadaleko znani vlasnik Radionice za umetničku obradu stakla „Tifani” (nazvane po imenu jedne tehnike koju primenjuje) smeštene u središtu sela Tripkova.

Tri decenije radionice

Stvara i traje neumorni Veljo, još uvek spajajući selo i svet. Ne brine za budućnost – dostojno ga tokom poslednje decenije nasleđuje ćerka Ana, unoseći u provereno umetničko stvaralaštvo talenat i maštovitost nežnijeg pola.

Ove jeseni navršilo se 30 godina od osnivanja radionice (unutar koje je i stalna izložbena postavka). Tim povodom, da zavičaj prigodno obeleži ovu vrednost i posebnost, u galeriji Kulturnog centra na Zlatiboru bila je otvorena raznovrsna i raskošna izložba „Vez od stakla”, s Veljinim proizvodima u različitim tehnikama.

– Počeo sam u drugoj vrsti kulture. Prvo radio u Užicu kao umetnički rukovodilac KUD „Sevojno”, proveo tu 13 godina i svuda s ansamblom proputovao. Nakon toga poželeh da se oprobam u nekom drugom zanimanju. Nailazio sam na staklene vitraže po raznim zemljama putujući s KUD-om i oni su me privukli – kaže naš sagovornik.

Tom interesovanju nije odoleo: pronašavši takvu radionicu u nemačkom gradu Bremenu, Veljo je odmah pitao da se obuči u poslu.

– Vlasnik radionice je te 1988. pristao da učim zanat kod njega. Narednih pet godina obilazio sam radionice za obradu stakla u raznim tehnikama po Nemačkoj. Najviše se zadržao u Bilefeldu, gde se radilo tehnikom fuzije kod majstora Detlefa Tanca, vodećeg nemačkog stručnjaka tih godina.

Kod vrhunskih majstora se stiču prava znanja i Tošanić, već dobar majstor, otvara kod nas (a ne u svetu gde je takođe mogao) 1993. sopstvenu firmu za obradu stakla.

– Povodom 300 godina od osnivanja Sankt Peterburga radili smo vitraž u hotelu „Baltička zvezda”. A najveći vitraž (površine 64 kvadrata) rađen je u jednoj privatnoj vili na kojoj je replika vitraža iz opere u Barseloni.

Tošanić se iskazao i u svetu, ali ni zavičaj nije zaboravio. – Pomenuo bih izradu vitraža na prozorima gradske kuće u Užicu 2005. godine, koji sam poklonio gradu (u holu gradske kuće takav posao uradio sam za novac). Na poduhvat su me podstakla putovanja s KUD-om kada su nas u gradovima Evrope primali u gradskim zdanjima s predivnim vitražima. Te poslove uradio sam i u zgradama opštine u Mladenovcu, Čajetini... Dosta smo radili na manastirskim i crkvenim objektima (manastir Rača, Prizren).

O tehnikama svog rada i kako je ukrotio materijal nezahvalan za obradu naš sagovornik kaže: – Radimo tehnikama fuzije (spajanja komada stakla na temperaturi od 800 stepeni) i tifani tehnikom (spajanje komadića stakla tako što se oblažu bakarnom trakom, pa sastavljaju lemljenjem). Čar ovog posla je u tome što je svaki predmet unikatan, nemoguće je uraditi dva ista.

A stvaranje u tom zanatu, zaključuje Veljo, traje dok čovek može da radi. Nema odlaska u penziju niti ima granica za maštu i kreativnost.

Rezanje stakla i mašta

Velimirova ćerka Ana odrasla je igrajući se s neobičnim komadima stakla u radionici. Gledala kako otac kombinuje razne tehnike: vitraž, fuziju, peskarenje, plitki reljef, oslikavanje, sito štampu, slušala o nastupima na sajmovima i izložbama. A u ovo vreme, bez obzira na to što je Veljo poznato ime te umetničke radionice, Ana je preuzela glavne obaveze porodičnog posla. Smelo je unela novine u rad praveći upotrebne predmete: činije, ogledala, nakit, vitraže... Postala pravi ekspert za tehniku fuzije.

– Odlučila sam da ovo radim pre 15 godina. Najviše je na to uticalo okruženje i odrastanje uz rad moga oca, naravno i staklo kao izazovan materijal. Osnovno je savladati rezanje stakla, a sve ostalo je mašta i inspiracija koju nalazimo radeći ovaj posao – izjavila je Ana (Tošanić) Žugić na otvaranju izložbe u zlatiborskoj galeriji.

Svetlarnik u Rostovu, vila u Peći

– Prvi posao za izradu vitraža i svetlarnika u jednoj privatnoj vili dobio sam 1993. godine u Peći, vredan tadašnjih 15.000 maraka. Potom se ređaju obavljeni poslovi. Od značajnijih izdvojio bih VIP salon u „Beogradskoj areni”, kongresni centar u Rostovu na Donu (svetlarnik na plafonu površine 60 kvadrata), hotel „Valentina” u Anapi i druge – nabraja naš sagovornik.