Витражи из брдског села за светске метрополе

Ретком вештином и знањем, уз три деценије дугу традицију, могуће је повезати невелику Трипкову подно Златибора с умећем врсних немачких мајстора и блиставим палатама Санкт Петербурга, Ростова, Анапе и других метропола.

Постигао је то стакленим витражима Велимир Вељо Тошанић (74), виртуоз у свом послу, који је умећем оплеменио многа здања и установе. Надалеко знани власник Радионице за уметничку обраду стакла „Тифани” (назване по имену једне технике коју примењује) смештене у средишту села Трипкова.

Три деценије радионице

Ствара и траје неуморни Вељо, још увек спајајући село и свет. Не брине за будућност – достојно га током последње деценије наслеђује ћерка Ана, уносећи у проверено уметничко стваралаштво таленат и маштовитост нежнијег пола.

Ове јесени навршило се 30 година од оснивања радионице (унутар које је и стална изложбена поставка). Тим поводом, да завичај пригодно обележи ову вредност и посебност, у галерији Културног центра на Златибору била је отворена разноврсна и раскошна изложба „Вез од стакла”, с Вељиним производима у различитим техникама.

– Почео сам у другој врсти културе. Прво радио у Ужицу као уметнички руководилац КУД „Севојно”, провео ту 13 година и свуда с ансамблом пропутовао. Након тога пожелех да се опробам у неком другом занимању. Наилазио сам на стаклене витраже по разним земљама путујући с КУД-ом и они су ме привукли – каже наш саговорник.

Том интересовању није одолео: пронашавши такву радионицу у немачком граду Бремену, Вељо је одмах питао да се обучи у послу.

– Власник радионице је те 1988. пристао да учим занат код њега. Наредних пет година обилазио сам радионице за обраду стакла у разним техникама по Немачкој. Највише се задржао у Билефелду, где се радило техником фузије код мајстора Детлефа Танца, водећег немачког стручњака тих година.

Код врхунских мајстора се стичу права знања и Тошанић, већ добар мајстор, отвара код нас (а не у свету где је такође могао) 1993. сопствену фирму за обраду стакла.

– Поводом 300 година од оснивања Санкт Петербурга радили смо витраж у хотелу „Балтичка звезда”. А највећи витраж (површине 64 квадрата) рађен је у једној приватној вили на којој је реплика витража из опере у Барселони.

Тошанић се исказао и у свету, али ни завичај није заборавио. – Поменуо бих израду витража на прозорима градске куће у Ужицу 2005. године, који сам поклонио граду (у холу градске куће такав посао урадио сам за новац). На подухват су ме подстакла путовања с КУД-ом када су нас у градовима Европе примали у градским здањима с предивним витражима. Те послове урадио сам и у зградама општине у Младеновцу, Чајетини... Доста смо радили на манастирским и црквеним објектима (манастир Рача, Призрен).

О техникама свог рада и како је укротио материјал незахвалан за обраду наш саговорник каже: – Радимо техникама фузије (спајања комада стакла на температури од 800 степени) и тифани техником (спајање комадића стакла тако што се облажу бакарном траком, па састављају лемљењем). Чар овог посла је у томе што је сваки предмет уникатан, немогуће је урадити два иста.

А стварање у том занату, закључује Вељо, траје док човек може да ради. Нема одласка у пензију нити има граница за машту и креативност.

Резање стакла и машта

Велимирова ћерка Ана одрасла је играјући се с необичним комадима стакла у радионици. Гледала како отац комбинује разне технике: витраж, фузију, пескарење, плитки рељеф, осликавање, сито штампу, слушала о наступима на сајмовима и изложбама. А у ово време, без обзира на то што је Вељо познато име те уметничке радионице, Ана је преузела главне обавезе породичног посла. Смело је унела новине у рад правећи употребне предмете: чиније, огледала, накит, витраже... Постала прави експерт за технику фузије.

– Одлучила сам да ово радим пре 15 година. Највише је на то утицало окружење и одрастање уз рад мога оца, наравно и стакло као изазован материјал. Основно је савладати резање стакла, а све остало је машта и инспирација коју налазимо радећи овај посао – изјавила је Ана (Тошанић) Жугић на отварању изложбе у златиборској галерији.

Светларник у Ростову, вила у Пећи

– Први посао за израду витража и светларника у једној приватној вили добио сам 1993. године у Пећи, вредан тадашњих 15.000 марака. Потом се ређају обављени послови. Од значајнијих издвојио бих ВИП салон у „Београдској арени”, конгресни центар у Ростову на Дону (светларник на плафону површине 60 квадрата), хотел „Валентина” у Анапи и друге – набраја наш саговорник.