Kratki romani za dugi rastanak

Vest da je američki nedeljnik Tajm za ličnost 2023. godine proglasio pevačicu Tejlor Svift stigla je u jeku regionalne javne rasprave o fenomenu lika i dela Aleksandre Prijović. Pet rasprodatih koncerata koje je srpska pevačica narodne muzike održala u Zagrebu izazvalo je kudikamo snažniji zemljotres u eksjugoslovenskom društveno-političkom rasedu od stvarnog podrhtavanja tla koje su tokom koncerta Tejlor Svift na stadionu u Sijetlu bili zabeležili merni instrumenti tamošnjeg seizmološkog zavoda. Pokušaji mnogih tumača naše sve oskudnije stvarnosti da proniknu u suštinu razloga tolike popularnosti devojke iz Belog Manastira mahom su ostali bez vrednijih zapažanja. Umesto zaključka dobili smo izveštaj o sumi koju je nekadašnja učesnica turbo-folk nadmetanja „Zvezde Granda” zaradila od prodatih ulaznica.

I dok se svetski ekonomisti bave strukturom zarade Tejlor Svift, čiji iznos nadmašuje nacionalne dohotke pedesetak država, mi se i dalje pitamo kako je Aleksandri Prijović uspelo da „ukrade šou” Haškom tribunalu. Sudeći po snimcima s njenih nastupa u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, sirotinja raja je toliko priželjkivanu katarzu doživela dok je s Prijom i Brenom pevala poslednji jugoslovenski hit „Hajde da se volimo”, a ne tokom saopštavanja pravosnažne presude nekom od počinilaca ratnih zločina. Ili će ipak biti kako su toliki mladi ljudi prisustvovali koncertima Aleksandre Prijović diljem bivše Jugoslavije ne zbog pomirenja već radi dobrog provoda?!

Tačne odgovore na teška životna pitanja često je lakše pronaći u umetnosti nego u faktima. U ovom slučaju diskretno ih nudi Muharem Bazdulj u tri kratka romana objavljena tokom 2023. godine. Nevidljivu družbu je početkom leta objavila Laguna, a krajem jeseni je Službeni glasnik u jednom tomu s dve naslovne strane štampao kratke romane Sarajevski grobovi i Cijeli dan kiši u Zagrebu.

Iako napisan u rečenici dugoj skoro stotinu i pedeset strana, roman Nevidljiva družba krase sve najbitnije odlike Bazduljeve pripovedačke poetike. Suočen sa slutnjom poslednjega časa, njegov glavni junak se ni tokom svođenja životnoga salda ne odriče svih lepota erudicije te potrebe da se prevaljivanje i najkraćih razdaljina sravni sa imaginarnim redom vožnje u kome se zabeleženo putovanje kroz prostor čita kao silazak u vreme. Ali kakva god da je dimenzija bazduljevskih kretanja koja se u Nevidljivoj družbi odvijaju mahom itinererima Srednje Evrope, ona se spajaju u činu ljubavnoga rastanka. Rođeni i odrasli u ruševinama nekadašnjeg jugoslovenskog kulturološkog ustrojstva, Bazduljevi ljubavnici se u ovom kratkom romanu bez tačke na njegovom kraju rastaju jer ni na bezbednoj udaljenosti od poprišta odavno ugaslog bratoubilačkog rata ne uspevaju da izbegnu reperkusije pripadanja sukobljenim nacionalnim identitetima.

Besprekorno funkcionisanje tog strašnog mehanizma još je vidljivije u romanima objavljenim u jednoj knjizi sa čija dva pripovedačka početka svi putevi vode do Sarajeva. Njima se kreću oba glavna junaka koji u gradu na Miljacki više ne žive, ali mu se iz različitih razloga i na različite načine fatalistički vraćaju. Jedan se iz Zagreba u sećanju vraća tamo gde je studirao i počeo da radi, a drugi u rodni grad dolazi iz Beograda. Obojica su intelektualci koji životare u međuprostoru između posleratne stvarnosti i svevremenog sveta knjiga.

Prvi u skoro pa trilerskom zapletu otkriva da mu drug iz detinjstva nije poginuo u ratu, ali da tajni, „zagrobni život” vodi s one strane zakona, dok drugi u neskriveno kunderijanskoj atmosferi tokom kratke „radne posete” rodnom gradu u koji stiže nakon skoro trideset godina izbeglištva upoznaje devojku – kćer svoje (ne)zaboravljene drage.

Hodajući Sarajevom, njih dvojica se ne susreću, ali priče im u čvor vezuje vreme koje su bezuspešno pokušavali da ostave za sobom. To isto vreme im ne dozvoljava da naprave ni korak dalje. Jer to je vreme rastanaka koji nikako da se okončaju, već u svojevrsnom duševnom vakuumu istiskuju svaku radost iz života onih koji više nisu zajedno, bilo da je reč o ljubavnicima ili prijateljima. Otuda se tri kratka Bazduljeva romana mogu čitati i kao zbirke rešenih jednačina o rastancima u kojima zapravo nikada nije bilo nijedne nepoznate vrednosti, već je rat samo učinio da se svako iks i ipsilon pretvori u ime i prezime koje najednom gubi svoju ličnu, a stiče kolektivnu istoriju zadatog identiteta.

Ovu metamorfozu Bazduljevi tragični junaci trpe gotovo „ćutke i u miru”, kako to u pesmi „Teško vrijeme za matore” veli Branimir Džoni Štulić. Ali kada prilikom posete sarajevskom groblju Bare jedan od njih zatiče oskrnavljen očev nadgrobni spomenik, iz njega, nakratko, počnu da šikljaju reči koje vrlo brzo i njemu samom zazvuče kao fraze naizust naučene iz džepnog rečnika mržnje, ispražnjene od svakoga smisla.

Bazdulj ne opisuje kada se i kojim putem njegov junak sa očevog groba vraća u grad, ali lako ga je zamisliti kako prvo svraća u neki od kafića u zgradama izgrađenim posle rata u blizini groblja, pa se nakon nekoliko popijenih tura žestine u sumrak penje ka Koševu, gde se utapa u gužvi mladih Sarajki i Sarajlija što hrle na koncert Aleksandre Prijović. Radoznao je, želi da vidi šta to toliko privlači svu tu mladež, pa od tapkaroša po paprenoj ceni kupuje ulaznicu i ulazi u dvoranu. Dva sata kasnije sluša kako hiljade devojaka pevaju: „Ja sam Jugoslovenka...” I ništa mu nije jasno. Ili pak zna da je to samo deo nepostojećeg kratkog romana o još jednom stvarnom, dugom rastanku.