Кратки романи за дуги растанак

Вест да је амерички недељник Тајм за личност 2023. године прогласио певачицу Тејлор Свифт стигла је у јеку регионалне јавне расправе о феномену лика и дела Александре Пријовић. Пет распродатих концерата које је српска певачица народне музике одржала у Загребу изазвало је кудикамо снажнији земљотрес у ексјугословенском друштвено-политичком раседу од стварног подрхтавања тла које су током концерта Тејлор Свифт на стадиону у Сијетлу били забележили мерни инструменти тамошњег сеизмолошког завода. Покушаји многих тумача наше све оскудније стварности да проникну у суштину разлога толике популарности девојке из Белог Манастира махом су остали без вреднијих запажања. Уместо закључка добили смо извештај о суми коју је некадашња учесница турбо-фолк надметања „Звезде Гранда” зарадила од продатих улазница.

И док се светски економисти баве структуром зараде Тејлор Свифт, чији износ надмашује националне дохотке педесетак држава, ми се и даље питамо како је Александри Пријовић успело да „украде шоу” Хашком трибуналу. Судећи по снимцима с њених наступа у Београду, Сарајеву и Загребу, сиротиња раја је толико прижељкивану катарзу доживела док је с Пријом и Бреном певала последњи југословенски хит „Хајде да се волимо”, а не током саопштавања правоснажне пресуде неком од починилаца ратних злочина. Или ће ипак бити како су толики млади људи присуствовали концертима Александре Пријовић диљем бивше Југославије не због помирења већ ради доброг провода?!

Тачне одговоре на тешка животна питања често је лакше пронаћи у уметности него у фактима. У овом случају дискретно их нуди Мухарем Баздуљ у три кратка романа објављена током 2023. године. Невидљиву дружбу је почетком лета објавила Лагуна, а крајем јесени је Службени гласник у једном тому с две насловне стране штампао кратке романе Сарајевски гробови и Цијели дан киши у Загребу.

Иако написан у реченици дугој скоро стотину и педесет страна, роман Невидљива дружба красе све најбитније одлике Баздуљеве приповедачке поетике. Суочен са слутњом последњега часа, његов главни јунак се ни током свођења животнога салда не одриче свих лепота ерудиције те потребе да се преваљивање и најкраћих раздаљина сравни са имагинарним редом вожње у коме се забележено путовање кроз простор чита као силазак у време. Али каква год да је димензија баздуљевских кретања која се у Невидљивој дружби одвијају махом итинерерима Средње Европе, она се спајају у чину љубавнога растанка. Рођени и одрасли у рушевинама некадашњег југословенског културолошког устројства, Баздуљеви љубавници се у овом кратком роману без тачке на његовом крају растају јер ни на безбедној удаљености од попришта одавно угаслог братоубилачког рата не успевају да избегну реперкусије припадања сукобљеним националним идентитетима.

Беспрекорно функционисање тог страшног механизма још је видљивије у романима објављеним у једној књизи са чија два приповедачка почетка сви путеви воде до Сарајева. Њима се крећу оба главна јунака који у граду на Миљацки више не живе, али му се из различитих разлога и на различите начине фаталистички враћају. Један се из Загреба у сећању враћа тамо где је студирао и почео да ради, а други у родни град долази из Београда. Обојица су интелектуалци који животаре у међупростору између послератне стварности и свевременог света књига.

Први у скоро па трилерском заплету открива да му друг из детињства није погинуо у рату, али да тајни, „загробни живот” води с оне стране закона, док други у нескривено кундеријанској атмосфери током кратке „радне посете” родном граду у који стиже након скоро тридесет година избеглиштва упознаје девојку – кћер своје (не)заборављене драге.

Ходајући Сарајевом, њих двојица се не сусрећу, али приче им у чвор везује време које су безуспешно покушавали да оставе за собом. То исто време им не дозвољава да направе ни корак даље. Јер то је време растанака који никако да се окончају, већ у својеврсном душевном вакууму истискују сваку радост из живота оних који више нису заједно, било да је реч о љубавницима или пријатељима. Отуда се три кратка Баздуљева романа могу читати и као збирке решених једначина о растанцима у којима заправо никада није било ниједне непознате вредности, већ је рат само учинио да се свако икс и ипсилон претвори у име и презиме које наједном губи своју личну, а стиче колективну историју задатог идентитета.

Ову метаморфозу Баздуљеви трагични јунаци трпе готово „ћутке и у миру”, како то у песми „Тешко вријеме за маторе” вели Бранимир Џони Штулић. Али када приликом посете сарајевском гробљу Баре један од њих затиче оскрнављен очев надгробни споменик, из њега, накратко, почну да шикљају речи које врло брзо и њему самом зазвуче као фразе наизуст научене из џепног речника мржње, испражњене од свакога смисла.

Баздуљ не описује када се и којим путем његов јунак са очевог гроба враћа у град, али лако га је замислити како прво свраћа у неки од кафића у зградама изграђеним после рата у близини гробља, па се након неколико попијених тура жестине у сумрак пење ка Кошеву, где се утапа у гужви младих Сарајки и Сарајлија што хрле на концерт Александре Пријовић. Радознао је, жели да види шта то толико привлачи сву ту младеж, па од тапкароша по папреној цени купује улазницу и улази у дворану. Два сата касније слуша како хиљаде девојака певају: „Ја сам Југословенка...” И ништа му није јасно. Или пак зна да је то само део непостојећег кратког романа о још једном стварном, дугом растанку.