Ne postoji najbolje vreme za posetu jednom od najlepših baroknih gradova Evrope. Salcburg je lep i u proleće i leto, ima svojih čari i u jesen, a bajkovit je i u vreme novogodišnjih i božićnih praznika.

Iako je dobio ime po rudnicima soli, ovaj četvrti grad po veličini u Austriji danas je prepoznatljiv kao prestonica muzike i čuvenog slatkiša. Salcburg je svakako mnogo više od rodnog grada velikog Mocarta i fenomenalnih mocart kugli. Foto-aparat ne može da ovekoveči svu lepotu arhitekture, tornjeva i crkava, romantičnih vožnji kočijama, uz pogled na planine, a kada se umorite od šetnje, kiše ili snega, tu je mnogo mesta za dobru hranu, ali i šoping.

Barokno gradsko jezgro, jedno od najočuvanijih u Evropi, doprinelo je da Unesko 1997. godine uvrsti Salcburg na listu svetske baštine.

Jedna od glavnih atrakcija je tvrđava Hoensalcburg iz 11. veka, zapravo moćni srednjovekovni dvorac, za koju vodiči rado pričaju da je najveća neosvojena tvrđava u Evropi. Zato je nezaobilazan deo svih tura uspon žičarom do vrha, s kojeg se pruža pogled na grad i reku Salcah. Rekom je prevožena so, vredna roba srednjeg veka koja je podlegala carini baš na ovom mestu oko kojeg je nikao dvorac, a oko dvorca je iznikao današnji grad.

Većina turista nakon uspona do vrha tvrđave okreće pogled i telefone ka centru, ne znajući da se pravo blago skriva na suprotnoj strani: tamo je jedan od najfotografisanijih prizora na svetu, bela usamljena kućica skrivena drvećem, smeštena na livadi koja je geometrijski išarana belim stazama. Svi naši pokušaji da saznamo šta je to zapravo ostali su bez uspeha – i vodiči i meštani (ali i „Gugl”) će samo reći da je tu nekada verovatno živeo gradski dželat, pa je ekskomuniciran u kolibu van gradskih zidina.

A kad ste već na vrhu i umorite se od obilaska tvrđave i muzeja, obavezan je predah u restoranu, ne samo zbog pogleda, već i zbog fenomenalne hrane. Preporučujemo štrudlu. Savetovano nam je i da pijemo flaširanu vodu, ali nismo odoleli onoj iz česme: presudila je blizina Alpa. Uostalom, u Beču je, kažu, najčistija voda u Evropi. Svakako ne može biti gora od zrenjaninske. Preživeli smo.

Osim gradskog jezgra koji je ipak najveličanstveniji u decembru, tvrđave i pogleda, treća nezaobilazna tačka je kuća u kojoj se rodio i do 17. godine živeo Volfgang Amadeus Mocart. Ne možete je promašiti: u centru je, žute je boje i ispred ulaza je dugačak red.

Leopold, violinista dvorskog orkestra, i njegova supruga Ana Marija imali su sedmoro dece, ali je samo dvoje preživelo. Bili su imućni za ono vreme, pa su imali i dve služavke. Sve to ćete saznati obilazeći stan na trećem spratu: hodaćete istim stepeništem kojim se penjao i mali Mocart, zaviriti u spavaću sobu i kuhinju, a uz obilje portreta i dokumenata, videćete i njegovu prvu violinu koju je dobio kao dete, ali i klavikord na kojem je komponovao „Čarobnu frulu”.

Kada je grad 27. januara 2006. proslavio 250 godina od rođenja Mocarta, posle 20 časova zvonila su zvona u svih 35 crkava u Salcburgu. Ono što je još zanimljivo jeste da čovek koji je gradu doneo svetsku slavu koja odzvanja kroz vekove, u Salcburgu ima samo jednu statuu (na trgu ispod tvrđave, nemojte da je promašite).

Palata Mirabel iz 17. veka je još jedna atrakcija Salcburga. Osim što je sedište gradonačelnika, širom sveta je poznata kao omiljeno mesto za venčanja, pa postoji lista čekanja duga dve godine. Razlog za to nije samo lepota arhitekture, već i što su ovde snimljene scene jednog od najboljih filmova svih vremena – „Moje pesme, moji snovi” (kako je kod nas preveden „The Sound of Music”). Ne morate da uđete u palatu: već pogled na Pegazovu fontanu i stepenište vratiće vas u scene kada Marija (Džuli Endruz) sa Fon Trap decom peva „Do-re-mi”. A cena svadbe? U zavisnosti od broja gostiju i sadržaja – od 5.000 do 50.000 evra.

A kad smo kod muzike, ne treba zaobići ni čuvenu kapelu u kojoj je 1818. godine prvi put izvedena čuvena božićna pesmica „Tiha noć! Sveta noć!”.

Iako je danas prepoznajemo samo po američkim filmovima, ostaje činjenica da je napisana i prvi put otpevana na – nemačkom jeziku. Kapela se nalazi na 20 kilometara od Salcburga, u mestašcetu Oberndorf, odakle se pesma, zahvaljujući jednoj putujućoj grupi, raširila po Evropi i prešla okean.

Šta god odlučili – da vam Salcburg bude željena destinacija ili samo tačka u obilasku jezera Austrije s bajkovitim Halštatom, tek sigurno ćete se vratiti puni utisaka (i mocart kugli) i poželeti da u novom ključu opet pogledate čuveni mjuzikl. Sigurno je i da će vam još dugo u ušima odjekivati muzika: ona mala noćna, „Tiha noć” ili „Do-re-mi”, svejedno je. Ovo putovanje nećete zaboraviti.

Dva i po sata za izradu jedne mocart kugle

Mocart kugle, nezaobilazni suvenir Beča i jedan od najpoznatijih austrijskih brendova, nastale su upravo u Salcburgu, 1890. godine, prema originalnom receptu ovdašnjeg poslastičara Paula Firsta. Čuvenu poslasticu od marcipana, pistaća, crnog i belog nugat krema i crne čokolade First je nazvao upravo po svom daleko poznatijem zemljaku, ne sanjajući da će dostići slavu čuvenog muzičara, makar u oblasti gastronomije.

Na svetskom tržištu danas se najčešće nalazi ovaj slatkiš kompanije „Mirabel”, u prepoznatljivom zlatno-crvenom omotu, ali je originalni samo onaj koji izlazi iz poslastičarnice „First” u centru grada. Inače, za proizvodnju jedne kuglice potrebna su dva sata i trideset minuta, a original ćete prepoznati to obliku, pakovanju i ceni: celofan je srebrno-plav, kugle su veće i neravnomernog oblika, a cena jedne je oko 1,7 evra. Poređenja radi, čuveno crveno pakovanje s desetak mocart kugli koje se donosi na poklon može da se nađe u prodavnicama već za sedam evra.

Prvi austrijski kosmonaut, čije smo ime zaboravili, poneo je mocart kugle u svemir i poklonio ih ruskim kolegama.

Bliži Minhenu nego Beču

Zanimljivo je i da je Salcburg bliži Minhenu nego prestonici Austrije. Nemačka granica je na samo 15 kilometara udaljenosti, Minhen na 150, a do Beča će vam biti potrebno da pređete 300 kilometara ili oko tri i po sata vožnje.

Inače i ovde su Kelti umešali prste. Područje su u praistoriji prvo oni naselili, potom Rimljani, a u sedmom veku je episkop Rupert izabrao ruševine rimskog grada za izgradnju nove bazilike i svog sedišta, iz kojeg će vršiti pokrštavanje germanskih pagana. Naselje tada dobija današnje ime. Bogatstvo, razvoj i verski značaj grada u 14. veku doveli su do osamostaljenja kneževine-nadbiskupije Salcburg od Bavarske.

Grad mladih i – Jugoslovena

Salcburg ima oko 210.000 stanovnika, a među njima je veliki broj studenata iz raznih zemalja. Univerzitet je osnovan daleke 1622, a danas ga pohađa oko 18.000 studenata.

Međutim, ne daju samo mladi šarm ovom gradu. U kafanama, prodavnicama i na ulici često možete čuti naš jezik. Ne, greška, nisu u pitanju samo turisti: najveći broj emigranata dolazi upravo sa prostora bivše Jugoslavije. Prema podacima iz 2021. godine bilo ih je oko 10.000, podjednako iz BiH i Srbije i nešto manje iz Hrvatske.