Pozorište i mobilni telefoni
Sve češće tokom izvedbe drame, opere ili simfonije deo publike gleda u svoje mobilne telefone i na taj način remeti doživljaj celine, ugrožava jedinstvenost okruženja i tako otežava napore izvođača da dopru do gledalaca i održe njihovu pažnju
Poštovani čitaoci,
u ovoj rubrici od sada ćete imati mogućnost da čitate tekstove objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”. Za početak, odabrali smo mali izbor iz ovogodišnje produkcije. Ubuduće, između dve subote postavljaćemo po nekoliko tekstova dnevno iz aktuelnog broja.
Vaša „Politika”
Ma koliko to ponekad bilo iluzorno, mi žudimo za doživljajem na pozornici, na ekranu i u svojim životima. Verovali smo da će publika koja je svakodnevno pretovarena medijskim đubretom nastojati da svoje ostrvo pronađe u umetničkom događaju: predstavi, na koncertu ili izložbi. Mislili smo da je umetnost taj dragoceni zagrljaj koji još uvek može da vrati izgubljenu koncentraciju i da pomogne kako da stvorimo oslonac u moru neizvesnosti.
Međutim, ispostavilo se da ova ostrva nisu dovoljna niti moguća. Sve češće, tokom izvedbe drame, opere ili simfonije, deo publike gleda u svoje mobilne telefone i na taj način remeti doživljaj celine, ugrožava jedinstvenost okruženja i tako otežava napore izvođača da dopru do gledalaca i održe njihovu pažnju.
Posetioci kulturnih događaja više nisu posmatrači koji u mraku pozorišne ili koncertne dvorane tragaju za izuzetnim koje nudi umetnost. Oni su postali nervozni akteri koji u gledalištu nastavljaju da održavaju kontakte sa spoljašnjim svetom kako eventualno ne bi propustili veliki trenutak koji se baš tada događa na nekom drugom mestu. „Život je negde drugde”, rekao bi Milan Kundera, imajući na umu svog arogantnog junaka.
„Život je negde drugde”, misle savremeni gledaoci dok posmatraju iluziju života koja se kreira na pozornici i krišom kucaju poruke na svojim mobilnim telefonima kojima ostaju posvećeni tokom izvođenja opere, drame ili filmske projekcije. Za njih je, više od vrhunske umetničke kreacije koja se tog trenutka događa pred njihovim pogledom, važnija pojava nove komunikacije koja će se desiti na društvenoj mreži, nova ponuda za posao, novi zahtev za prijateljstvom koji čeka baš iza sledećeg ćoška.
Mnogi od ovih gledalaca znaju da su previše zapleteni unutar ograničavajućih odnosa u okviru društvenih mreža, ali su nesposobni ili nemoćni da to prekinu, da se isključe ili da uspore svoj ritam, što potvrđuje teoriju kontrafobične privlačnosti. To je forma patološke perverzije koju vidimo da je na sličan način prisutna i u digitalnim medijima, gde su ovi odnosi izvedeni između onlajn platformi i pojedinaca.
Nekada su glumci imali da se bore protiv neakustičnih i neosvetljenih prostora, nestrpljive ili „nezagrejane” publike, povremeno „zalutalih” gledalaca koji su zaboravili da isključe mobilne telefone, i to baš u trenutku kada njihov lik mora da zaplače… Danas je protivnik vrhunskog doživljaja u svakoj predstavi gledalačka privrženost navikama koje donose iz „spoljašnjeg sveta”.
Izvođači moraju da se bore protiv ovakvih poriva i navika gledalaca. Borba za ograničeni resurs gledalačke pažnje, koje se sve više rasplamsava, podstiče i stvaranje jednostavnih atraktivnih sadržaja koji mogu da budu laki za komunikaciju. Glavni tokovi kreću se u pravcu jasnoće i u brizi da višak misterije može da unese rizik smrtnog greha svake umetnosti: da će publici biti dosadno. Premda i danas mnoga umetnička dela zadiru u podtekst, u tajanstveno, u ritmove i očajanje stvarnog života, ona postepeno ostaju u manjini.
Ovo dovodi do paradoksa: u vreme kada je sve fluidno i nedefinisano (život, ljubav, strahovi) gledaoci i slušaoci žude za pojednostavljenom umetnošću koja svet predstavlja kao jasan, koherentan i lako razumljiv sistem oblika. Oni, drugim rečima, žele da imenuju utešnu laž o tome ko smo i zato je potrebna „umetnost” koja će odgovoriti takvom zadatku.
Nije jasno kako će sva ova dešavanja uticati na način na koji mislimo o umetnosti, ali je neizbežno da će se priroda i svrha umetnosti promeniti. U stvari, promena je i jedina konstanta kada je reč o umetnosti. Mi treba barem da budemo svesni u kakvom se vremenu nalazimo i da ga vidimo što je jasnije moguće.
Moderna umetnost se razvijala tako što je unosila suštinsku tajanstvenost i nedefinisanost, ukazujući na kompleksnost ljudskih bića i nerešivost njihovih problema. Ova umetnost se rukovodila Ničeovom maksimom: „Požnjeti tajnu najveće plodnosti i najvećeg uživanja glasi: živeti opasno.”
Poput Hamleta, mi hoćemo da znamo kako da rešimo večitu dilemu „Biti ili ne biti”, odnosno pokušavamo da ovladamo svim značenjima glagola „činiti” i „biti”. Ne bi trebalo da sebi uskraćujemo ovu žudnju.
