Позориште и мобилни телефони
Све чешће током изведбе драме, опере или симфоније део публике гледа у своје мобилне телефоне и на тај начин ремети доживљај целине, угрожава јединственост окружења и тако отежава напоре извођача да допру до гледалаца и одрже њихову пажњу
Поштовани читаоци,
у овој рубрици од сада ћете имати могућност да читате текстове објављене у Културном додатку „Политике”. За почетак, одабрали смо мали избор из овогодишње продукције. Убудуће, између две суботе постављаћемо по неколико текстова дневно из актуелног броја.
Ваша „Политика”
Ма колико то понекад било илузорно, ми жудимо за доживљајем на позорници, на екрану и у својим животима. Веровали смо да ће публика која је свакодневно претоварена медијским ђубретом настојати да своје острво пронађе у уметничком догађају: представи, на концерту или изложби. Мислили смо да је уметност тај драгоцени загрљај који још увек може да врати изгубљену концентрацију и да помогне како да створимо ослонац у мору неизвесности.
Међутим, испоставило се да ова острва нису довољна нити могућа. Све чешће, током изведбе драме, опере или симфоније, део публике гледа у своје мобилне телефоне и на тај начин ремети доживљај целине, угрожава јединственост окружења и тако отежава напоре извођача да допру до гледалаца и одрже њихову пажњу.
Посетиоци културних догађаја више нису посматрачи који у мраку позоришне или концертне дворане трагају за изузетним које нуди уметност. Они су постали нервозни актери који у гледалишту настављају да одржавају контакте са спољашњим светом како евентуално не би пропустили велики тренутак који се баш тада догађа на неком другом месту. „Живот је негде другде”, рекао би Милан Кундера, имајући на уму свог арогантног јунака.
„Живот је негде другде”, мисле савремени гледаоци док посматрају илузију живота која се креира на позорници и кришом куцају поруке на својим мобилним телефонима којима остају посвећени током извођења опере, драме или филмске пројекције. За њих је, више од врхунске уметничке креације која се тог тренутка догађа пред њиховим погледом, важнија појава нове комуникације која ће се десити на друштвеној мрежи, нова понуда за посао, нови захтев за пријатељством који чека баш иза следећег ћошка.
Многи од ових гледалаца знају да су превише заплетени унутар ограничавајућих односа у оквиру друштвених мрежа, али су неспособни или немоћни да то прекину, да се искључе или да успоре свој ритам, што потврђује теорију контрафобичне привлачности. То је форма патолошке перверзије коју видимо да је на сличан начин присутна и у дигиталним медијима, где су ови односи изведени између онлајн платформи и појединаца.
Некада су глумци имали да се боре против неакустичних и неосветљених простора, нестрпљиве или „незагрејане” публике, повремено „залуталих” гледалаца који су заборавили да искључе мобилне телефоне, и то баш у тренутку када њихов лик мора да заплаче… Данас је противник врхунског доживљаја у свакој представи гледалачка приврженост навикама које доносе из „спољашњег света”.
Извођачи морају да се боре против оваквих порива и навика гледалаца. Борба за ограничени ресурс гледалачке пажње, које се све више распламсава, подстиче и стварање једноставних атрактивних садржаја који могу да буду лаки за комуникацију. Главни токови крећу се у правцу јасноће и у бризи да вишак мистерије може да унесе ризик смртног греха сваке уметности: да ће публици бити досадно. Премда и данас многа уметничка дела задиру у подтекст, у тајанствено, у ритмове и очајање стварног живота, она постепено остају у мањини.
Ово доводи до парадокса: у време када је све флуидно и недефинисано (живот, љубав, страхови) гледаоци и слушаоци жуде за поједностављеном уметношћу која свет представља као јасан, кохерентан и лако разумљив систем облика. Они, другим речима, желе да именују утешну лаж о томе ко смо и зато је потребна „уметност” која ће одговорити таквом задатку.
Није јасно како ће сва ова дешавања утицати на начин на који мислимо о уметности, али је неизбежно да ће се природа и сврха уметности променити. У ствари, промена је и једина константа када је реч о уметности. Ми треба барем да будемо свесни у каквом се времену налазимо и да га видимо што је јасније могуће.
Модерна уметност се развијала тако што је уносила суштинску тајанственост и недефинисаност, указујући на комплексност људских бића и нерешивост њихових проблема. Ова уметност се руководила Ничеовом максимом: „Пожњети тајну највеће плодности и највећег уживања гласи: живети опасно.”
Попут Хамлета, ми хоћемо да знамо како да решимо вечиту дилему „Бити или не бити”, односно покушавамо да овладамо свим значењима глагола „чинити” и „бити”. Не би требало да себи ускраћујемо ову жудњу.
