Ne nedostaje nam ljubimac, nego naš Leo

Zvao se jednostavno – Leo. Ni nalik agresivnom lavu, ali bio je kralj. Našeg naselja, ulice, dvorišta na uglu, bio nam je ljubimac i prijatelj. On jedan, a nas petoro i svako mu je davao posebnu ljubav. Bio je šesti član porodice, verni drugar i vaspitani pas rase jazavičar koji je sa nama bio 15 godina. I imao je makar toliko nadimaka- za svaku godinu po jedan. Pliško, „suši“, „Lekac“, „Leonardo,“Pantić“, „viršla“, „dečko“…svejedno bio je jedinstven. Pametan, poslušan, odan, bez ijedne mrlje, bez greške jer znao je da sluša zbog čega nikada u šetnju nije išao sa povocem. Ulicu je prelazio na pešačkom, na zeleno svetlo, pažljivo i uz nogu.

Voleo je sve i svakoga, a prezirao je samo lekove i kofere. Svake godine pred naš godišnji odmor dobijao je, nekim čudom, baš napade išijasa i morali smo da mu dajemo pseće „brufene“. Veterinar je tvrdio da samo pokušava da nas zadrži da ne odemo na odmor, jer nije podnosio vožnju i morao je da to vreme provede kod kuće. Mrzeo je leto, sigurna sam zbog toga, a navukao je i traume od vode u dvorištu, bazena, kiše. Nije voleo da se kupa. Ali je znao da „peva“ uz naše glasove i umeo je da minutama stoji na zadnjim nogama i traži ukusan zalogaj ili samo maženje. Pružili smo mu sve, osim odmora na moru. U Košutnjaku je bio svaki dan, a znali su ga svi psi i njihove gazde.

Otišao je pre godinu dana. Nemarni vozač ga je pregazio na raskrsnici ispred kuće dok je prelazio kod komšije. Nepravda. Odjurio je, pobegao i nije se ni zaustavio da pomogne nedužnoj životinji. Ima takvih, jer kod nas ljudi ili obožavaju životinje ili ih ne primećuju, nema sredine. Srce nam je slomio. Ne jedno nego pet. Leu se na neki čudan način i dalje nadamo. Učini nam se da je upravo „šmugnuo“ iza neke staze u Košutnjaku, da je zalajao, da je tu negde i da će doći. Večiti „mladić“, mili jaza, ostavio je veliki trag u našem životu. I pitamo se da li bi drugi ljubimac mogao da ga zameni. Još ne, ne nedostaje nam ljubimac- nedostaje nam Leo.