Не недостаје нам љубимац, него наш Лео

Звао се једноставно – Лео. Ни налик агресивном лаву, али био је краљ. Нашег насеља, улице, дворишта на углу, био нам је љубимац и пријатељ. Он један, а нас петоро и свако му је давао посебну љубав. Био је шести члан породице, верни другар и васпитани пас расе јазавичар који је са нама био 15 година. И имао је макар толико надимака- за сваку годину по један. Плишко, „суши“, „Лекац“, „Леонардо,“Пантић“, „виршла“, „дечко“…свеједно био је јединствен. Паметан, послушан, одан, без иједне мрље, без грешке јер знао је да слуша због чега никада у шетњу није ишао са повоцем. Улицу је прелазио на пешачком, на зелено светло, пажљиво и уз ногу.

Волео је све и свакога, а презирао је само лекове и кофере. Сваке године пред наш годишњи одмор добијао је, неким чудом, баш нападе ишијаса и морали смо да му дајемо псеће „бруфене“. Ветеринар је тврдио да само покушава да нас задржи да не одемо на одмор, јер није подносио вожњу и морао је да то време проведе код куће. Мрзео је лето, сигурна сам због тога, а навукао је и трауме од воде у дворишту, базена, кише. Није волео да се купа. Али је знао да „пева“ уз наше гласове и умео је да минутама стоји на задњим ногама и тражи укусан залогај или само мажење. Пружили смо му све, осим одмора на мору. У Кошутњаку је био сваки дан, а знали су га сви пси и њихове газде.

Отишао је пре годину дана. Немарни возач га је прегазио на раскрсници испред куће док је прелазио код комшије. Неправда. Одјурио је, побегао и није се ни зауставио да помогне недужној животињи. Има таквих, јер код нас људи или обожавају животиње или их не примећују, нема средине. Срце нам је сломио. Не једно него пет. Леу се на неки чудан начин и даље надамо. Учини нам се да је управо „шмугнуо“ иза неке стазе у Кошутњаку, да је залајао, да је ту негде и да ће доћи. Вечити „младић“, мили јаза, оставио је велики траг у нашем животу. И питамо се да ли би други љубимац могао да га замени. Још не, не недостаје нам љубимац- недостаје нам Лео.