Svako danas može da objavi knjigu

Da nije bilo pandemije korone, zbog koje je dve godine bio otkazan Sajam knjiga u Beogradu, Žarko Čigoja (69), izdavač, mogao bi da kaže da na ovoj manifestaciji učestvuje tačno pola veka. Prvi put se pod kupolama Sajma našao 1973. godine kao student Opšte književnosti Filološkog fakulteta. Do 1994. knjige je razgledao kao filolog i pasionirani čitalac, a od onda na štandu svoje izdavačke kuće „Čigoja štampa” dočekuje pisce, kupce, kolege...

S prilično žala u glasu konstatuje da se beogradski Sajam knjiga promenio:

– Nekada je imao značajniji internacionalni karakter. Izdavači iz Nemačke, Francuske, Kine, Rusije izlagali su knjige, sklapali su se poslovi. Jedne godine na našem sajmu bio je čak i Če Gevara. Danas nema više glamura, žamora, pa ni velikih pisaca. Nedostaje mi komunikacija s piscima na nekadašnji način. Nekada smo za pisce i posetioce pripremali posluženje: dobru rakiju, viski... I uvek se moralo dokupljivati. Sada posle sajma uglavnom vratimo piće – iskren je naš sagovornik.

Veliki broj mladih na Sajmu knjiga

Ipak, ohrabruje činjenica da je ove godine veliki broj mladih bio na Sajmu i da kupuje knjige.

Kakve knjige se danas čitaju i dobro prodaju, to je već potpuno drugo pitanje. Opšti je utisak da danas i potpuni anonimus može da objavi knjigu. Da li je utisak pogrešan?

– Tačno je, svako može da objavi knjigu u Srbiji koju je napisao ako će da plati. To više ne košta mnogo. Recimo: jedna knjiga košta koliko i jedna kafa u restoranu. Da se proizvede. Ali, pitanje je da li će svaki izdavač pristati da objavi knjigu koja je bezvredna ili je na granici kiča. Što se tiče književnosti, mora da se podvuče crta, ne možete stati iza svega. Ima nekih izdavača koji mogu da drže visok nivo i to vrlo poštujem. Recimo uopšte ne žele da objavljuju domaće pisce i tako izbegavaju pritisak da nešto objave, koji je ponekad veliki – iskreno kaže Čigoja, ali i dodaje:

– Moramo razumeti da su došle nove generacije, novi svet, novi način razmišljanja. Niti oni razumeju starije, niti mi njih.

Žarko Čigoja nije prvi privatni izdavač u postsocijalističkoj eri u Srbiji, kako mnogi smatraju, ali je u nečemu ipak prvi: 1990. uveo je novu tehnologiju u pripremu štampe na računaru. Gotovo svi izdavači tada su kod njega štampali knjige. Konkurenciju dugo nije imao, ali tada je nastala „Narodna knjiga”, koja je srušila državno izdavaštvo. Tonu BIGZ, „Prosveta”, „Nolit”… u međuvremenu su nastajale nove izdavačke kuće. I sam je 1994. postao izdavač.

– Prvi moj izdavački projekat bio je „Ribari ljudskih duša” Đure Šušnjića. Krenuo sam s filozofima, sociolozima… Štampao sam sabrana dela Ratka Božovića, Šušnjića... Moj rakurs u izdavaštvu je usmerenje ka filologiji, ka srpskom jeziku. Moja pokojna supruga Brankica bila je istoričar srpskog jezika na Filološkom fakultetu, bavila se starim srpskim ćiriličkim napisima. Ali, bila je i pesnikinja. Družili smo se s jezičkom elitom. Tako sam počeo da objavljujem i knjige ljudi s Filološkog fakulteta, akademika Pavla Ivića, Aleksandra Mladenovića – priseća se tog doba.

Naravno, vremenom okrenuo se i knjigama koje traži šira čitalačka publika. Pitamo ko danas stvara književnika? Šta utiče na popularnost nekog pisca u trenutnim okolnostima?

– Književnika stvara slučaj, ali i zalaganje izdavača. Geca Kon je stvorio mnoge književnike. Uvek se moralo uložiti u dobru knjigu, ali je važno imati i dobre veze. Književnu kritiku smo izgubili još devedesetih i mi danas nemamo meru u ocenjivanju. Književne nagrade, a ima ih na stotine – od opštinskih do nacionalnih – često su rezultat „dilova” između grupa, lobija – odgovara naš sagovornik.

 Na pitanje ima li Srbija u ovom trenutku velike pisce, odgovara da ćemo to znati tek za 20 godina.

– Posle Kiša ni o jednom piscu ne bih javno izrekao svoj sud, da li je veliki ili nije. I nisam prestrog u toj oceni. U Srbiji ima sjajnih pisaca, ali i onih nagrađenih koje napuštam posle desetak pročitanih stranica.

Priznaje da ne može ni sebi, ni čitaocima „Magazina” da objasni fenomen nekih pisaca, čije knjige u Srbiji dostižu fenomenalne tiraže, iako nemaju veliku književnu vrednost. Zato sledi i pitanje da li se pisci knjiga kod nas mogu obogatiti?

– Ne mogu! Ima, istina, pristojnih honorara, ali retko ko će se obogatiti od napisane knjige, možda samo trgovci. Andrić nije bio bogat. I za Ćosića znam da se nije obogatio. Autorski honorari se kreću od sedam do 12 odsto i ja se tog pravila držim. Naravno, postoje dame, bivše novinarke, sada književnice koje dobro žive od svojih napisanih knjiga. Ja sam prodao 27.000 primeraka knjiga jedne od njih. Iskreno, bio sam šokiran, ali i ja sam tu dobro zaradio. Kod drugog izdavača je ta književnica imala još veću prodaju, a od svake knjige imala je od 25 do 30 procenata. Ali, kao i vezi s nekim drugim pitanjima ostaje enigma šta je u Srbiji omiljena knjiga – priča Čigoja.

 Vredi li se, onda, uopšte baviti knjigom?

– Vredi! Ne treba mešati stvari koje radite sa žarom i onoga što se radi za egzistenciju. Tako sam objavio pet antologija srpskih pripovetki, dela i pesama na engleskom jeziku, koje je priredio Branko Mikašinović, naš poznati slavista i novinar iz Amerike. Sačuvati nešto što mislite da je najbolje za kulturu, što je esencija svakog naroda je divan cilj. Tako sam u brojnim izdanjima pokušavao da sačuvam naše blago, da ostane u koricama, iako sam se često osećao kao Don Kihot. Znate li koliko ima vrednih knjiga koje niko ne otvori i ne pročita? A, čitanje je jedina odbrana od sveta u kome živimo – poručuje naš sagovornik.

Ko će čitati Andrićevu kriopoetiku

Zato je zadovoljan što je izabrao zanimanje izdavača, jer, kaže, lepo u tom poslu je to što nema poznatog čoveka, pisca, intelektualca u Srbiji kog nije upoznao.

I zadovoljno nam pokazuje novoobjavljenu knjigu pod nazivom „Andrićeva kriopoetika” autora Branka Tošovića, koja ima 720 strana!

Na pitanje može li da proceni koliko će je ljudi pročitati, odgovara: „stotinak” i više ga brine da li će je bar biblioteke otkupiti. Jer, jedan uvaženi ruski autor, naš i ruski akademik Anatolij Turilov napravio je leksikon svih rukopisnih srpskih knjiga koje se čuvaju u svim manastirima Svete Gore. Zbog nje je autor odlazio 20 i više godina na Svetu Goru, ali taj leksikon nikada nije otkupljen za naše biblioteke. Odgovor je bio da to zanima 13 ljudi u Srbiji, a akademik Turilov je dokazao da u svetu postoji 5.000 staroslovenskih srpskih rukopisnih knjiga.

Svašta sam radio

– Bio sam u Studentskom gradu glavni urednik radija tri godine. Prvi posao dobio sam u Gradskoj organizaciji omladine Beograda, bio sam prvi urednik omladinskog programa „Ritam srca”, iz kojeg je kasnije nastao B92. Posle mene došao je Vladislav Bajac. Od 1983. radio sam u Socijalističkom savezu, vodio sam komisiju za kulturu i informisanje. Napisao sam i scenarija za dva sleta na stadionu 1986. i 1987. godine. To je bio jednostavno dobar posao, ali nije bio i jedini razlog. Tada smo verovali u nešto. I devedesetih sam dao otkaz i ušao u svet knjige, napravio firmu za dizajn, pa pripremu za štampu – nabraja Žarko Čigoja.

Knjiga nije skupa

Čigoja tvrdi da su knjige kod nas jeftine, a to što se čitaocima čini da su skupe, pitanje je materijalnog standarda. Kada mu se požalite da ste knjigu malog formata, broširanu, oko dvesta strana platili 900 dinara, ipak konstatuje da je to puno, ali spremno objašnjava računicu:

– Knjižarski rabat je 50 odsto. Od knjige koju ste platili 900 dinara, 450 se posle mesec dana vraća izdavaču koji odatle plaća izdavačka prava, troškove prevoda, lekture, štampe. Štampam knjige i za druge izdavače, „proizvodim” knjigu za 1 evro, najviše dva, a u knjižari ona košta 20 evra, jer knjižara doda marže i svoju zaradu.

Zlatibor i Višegrad

Žarko je veliki ljubitelj Zlatibora. Uvek odseda u hotelu „Čigota”, preko 30 godina:

 – Veliki sam šetač, moja dnevna norma je bar 10 kilometara. Obožavam i grčka ostrva.

Rođen je u Rogatici, ali se, sticajem okolnosti porodica 1956. preselila u Višegrad. Tu je 1973. završio gimnaziju, zato ovaj grad za njega ima poseban značaj. Od toga da je u višegradskoj gimnaziji 16. oktobra 1972. dočekao Andrića i pozdravio ga u ime svoje gimnazije do toga da ga je ovo mesto naučilo multikulturalnosti. Svake godine ga posećuje, ali priznaje da u njemu više ne bi mogao da živi.

– Previše je tu ožiljka, ne možete da prolazite gradom gde je nekada bilo tako, a sada više nije. Naravno, menjaju se i drugi gradovi, ali taj deo Bosne je prilično napaćen.

Ima pet unuka. Sin mu radi u aj-ti industriji, a ćerka je izabrala knjige za svoju profesiju.