Свако данас може да објави књигу

Да није било пандемије короне, због које је две године био отказан Сајам књига у Београду, Жарко Чигоја (69), издавач, могао би да каже да на овој манифестацији учествује тачно пола века. Први пут се под куполама Сајма нашао 1973. године као студент Опште књижевности Филолошког факултета. До 1994. књиге је разгледао као филолог и пасионирани читалац, а од онда на штанду своје издавачке куће „Чигоја штампа” дочекује писце, купце, колеге...

С прилично жала у гласу констатује да се београдски Сајам књига променио:

– Некада је имао значајнији интернационални карактер. Издавачи из Немачке, Француске, Кине, Русије излагали су књиге, склапали су се послови. Једне године на нашем сајму био је чак и Че Гевара. Данас нема више гламура, жамора, па ни великих писаца. Недостаје ми комуникација с писцима на некадашњи начин. Некада смо за писце и посетиоце припремали послужење: добру ракију, виски... И увек се морало докупљивати. Сада после сајма углавном вратимо пиће – искрен је наш саговорник.

Велики број младих на Сајму књига

Ипак, охрабрује чињеница да је ове године велики број младих био на Сајму и да купује књиге.

Какве књиге се данас читају и добро продају, то је већ потпуно друго питање. Општи је утисак да данас и потпуни анонимус може да објави књигу. Да ли је утисак погрешан?

– Тачно је, свако може да објави књигу у Србији коју је написао ако ће да плати. То више не кошта много. Рецимо: једна књига кошта колико и једна кафа у ресторану. Да се произведе. Али, питање је да ли ће сваки издавач пристати да објави књигу која је безвредна или је на граници кича. Што се тиче књижевности, мора да се подвуче црта, не можете стати иза свега. Има неких издавача који могу да држе висок ниво и то врло поштујем. Рецимо уопште не желе да објављују домаће писце и тако избегавају притисак да нешто објаве, који је понекад велики – искрено каже Чигоја, али и додаје:

– Морамо разумети да су дошле нове генерације, нови свет, нови начин размишљања. Нити они разумеју старије, нити ми њих.

Жарко Чигоја није први приватни издавач у постсоцијалистичкој ери у Србији, како многи сматрају, али је у нечему ипак први: 1990. увео је нову технологију у припрему штампе на рачунару. Готово сви издавачи тада су код њега штампали књиге. Конкуренцију дуго није имао, али тада је настала „Народна књига”, која је срушила државно издаваштво. Тону БИГЗ, „Просвета”, „Нолит”… у међувремену су настајале нове издавачке куће. И сам је 1994. постао издавач.

– Први мој издавачки пројекат био је „Рибари људских душа” Ђуре Шушњића. Кренуо сам с филозофима, социолозима… Штампао сам сабрана дела Ратка Божовића, Шушњића... Мој ракурс у издаваштву је усмерење ка филологији, ка српском језику. Моја покојна супруга Бранкица била је историчар српског језика на Филолошком факултету, бавила се старим српским ћириличким написима. Али, била је и песникиња. Дружили смо се с језичком елитом. Тако сам почео да објављујем и књиге људи с Филолошког факултета, академика Павла Ивића, Александра Младеновића – присећа се тог доба.

Наравно, временом окренуо се и књигама које тражи шира читалачка публика. Питамо ко данас ствара књижевника? Шта утиче на популарност неког писца у тренутним околностима?

– Књижевника ствара случај, али и залагање издавача. Геца Кон је створио многе књижевнике. Увек се морало уложити у добру књигу, али је важно имати и добре везе. Књижевну критику смо изгубили још деведесетих и ми данас немамо меру у оцењивању. Књижевне награде, а има их на стотине – од општинских до националних – често су резултат „дилова” између група, лобија – одговара наш саговорник.

 На питање има ли Србија у овом тренутку велике писце, одговара да ћемо то знати тек за 20 година.

– После Киша ни о једном писцу не бих јавно изрекао свој суд, да ли је велики или није. И нисам престрог у тој оцени. У Србији има сјајних писаца, али и оних награђених које напуштам после десетак прочитаних страница.

Признаје да не може ни себи, ни читаоцима „Магазина” да објасни феномен неких писаца, чије књиге у Србији достижу феноменалне тираже, иако немају велику књижевну вредност. Зато следи и питање да ли се писци књига код нас могу обогатити?

– Не могу! Има, истина, пристојних хонорара, али ретко ко ће се обогатити од написане књиге, можда само трговци. Андрић није био богат. И за Ћосића знам да се није обогатио. Ауторски хонорари се крећу од седам до 12 одсто и ја се тог правила држим. Наравно, постоје даме, бивше новинарке, сада књижевнице које добро живе од својих написаних књига. Ја сам продао 27.000 примерака књига једне од њих. Искрено, био сам шокиран, али и ја сам ту добро зарадио. Код другог издавача је та књижевница имала још већу продају, а од сваке књиге имала је од 25 до 30 процената. Али, као и вези с неким другим питањима остаје енигма шта је у Србији омиљена књига – прича Чигоја.

 Вреди ли се, онда, уопште бавити књигом?

– Вреди! Не треба мешати ствари које радите са жаром и онога што се ради за егзистенцију. Тако сам објавио пет антологија српских приповетки, дела и песама на енглеском језику, које је приредио Бранко Микашиновић, наш познати слависта и новинар из Америке. Сачувати нешто што мислите да је најбоље за културу, што је есенција сваког народа је диван циљ. Тако сам у бројним издањима покушавао да сачувам наше благо, да остане у корицама, иако сам се често осећао као Дон Кихот. Знате ли колико има вредних књига које нико не отвори и не прочита? А, читање је једина одбрана од света у коме живимо – поручује наш саговорник.

Ко ће читати Андрићеву криопоетику

Зато је задовољан што је изабрао занимање издавача, јер, каже, лепо у том послу је то што нема познатог човека, писца, интелектуалца у Србији ког није упознао.

И задовољно нам показује новообјављену књигу под називом „Андрићева криопоетика” аутора Бранка Тошовића, која има 720 страна!

На питање може ли да процени колико ће је људи прочитати, одговара: „стотинак” и више га брине да ли ће је бар библиотеке откупити. Јер, један уважени руски аутор, наш и руски академик Анатолиј Турилов направио је лексикон свих рукописних српских књига које се чувају у свим манастирима Свете Горе. Због ње је аутор одлазио 20 и више година на Свету Гору, али тај лексикон никада није откупљен за наше библиотеке. Одговор је био да то занима 13 људи у Србији, а академик Турилов је доказао да у свету постоји 5.000 старословенских српских рукописних књига.

Свашта сам радио

– Био сам у Студентском граду главни уредник радија три године. Први посао добио сам у Градској организацији омладине Београда, био сам први уредник омладинског програма „Ритам срца”, из којег је касније настао Б92. После мене дошао је Владислав Бајац. Од 1983. радио сам у Социјалистичком савезу, водио сам комисију за културу и информисање. Написао сам и сценарија за два слета на стадиону 1986. и 1987. године. То је био једноставно добар посао, али није био и једини разлог. Тада смо веровали у нешто. И деведесетих сам дао отказ и ушао у свет књиге, направио фирму за дизајн, па припрему за штампу – набраја Жарко Чигоја.

Књига није скупа

Чигоја тврди да су књиге код нас јефтине, а то што се читаоцима чини да су скупе, питање је материјалног стандарда. Када му се пожалите да сте књигу малог формата, броширану, око двеста страна платили 900 динара, ипак констатује да је то пуно, али спремно објашњава рачуницу:

– Књижарски рабат је 50 одсто. Од књиге коју сте платили 900 динара, 450 се после месец дана враћа издавачу који одатле плаћа издавачка права, трошкове превода, лектуре, штампе. Штампам књиге и за друге издаваче, „производим” књигу за 1 евро, највише два, а у књижари она кошта 20 евра, јер књижара дода марже и своју зараду.

Златибор и Вишеград

Жарко је велики љубитељ Златибора. Увек одседа у хотелу „Чигота”, преко 30 година:

 – Велики сам шетач, моја дневна норма је бар 10 километара. Обожавам и грчка острва.

Рођен је у Рогатици, али се, стицајем околности породица 1956. преселила у Вишеград. Ту је 1973. завршио гимназију, зато овај град за њега има посебан значај. Од тога да је у вишеградској гимназији 16. октобра 1972. дочекао Андрића и поздравио га у име своје гимназије до тога да га је ово место научило мултикултуралности. Сваке године га посећује, али признаје да у њему више не би могао да живи.

– Превише је ту ожиљка, не можете да пролазите градом где је некада било тако, а сада више није. Наравно, мењају се и други градови, али тај део Босне је прилично напаћен.

Има пет унука. Син му ради у ај-ти индустрији, а ћерка је изабрала књиге за своју професију.