Salve smeha kod Ace brice

Mala varoš na obali Dunava. Takoreći, palanka. Kladovo, šezdesetih godina prošlog veka. Dok nije krenula izgradnja prve đerdapske elektrane, u njemu se živelo tiho i spokojno, svako je čistio ispred svoje kuće, ne samo stepenike i trotoar, već do pola ulice. Ispred kuće su se iznosile klupe, pa bi se čitave porodice tu okupljale i družile. Postojali su samo makadamski putevi, prevoz nikakav, do prvog većeg naselja putovalo se satima. Bili su na kraju sveta, a iza „gvozdenih vrata”, kako su još Rimljani nazivali Đerdapsku klisuru. Jedini izlaz u svet i onaj koji je donosio bar nekakav boljitak bio je moćni Dunav.

Tako je sećanja na ovu varoš pribeležio ovdašnji profesor Svetozar Toza Dimitrijević. Ostavio uspomene, pa se preselio u večnost.

Njegov sin Dragan odlučio je da očev rukopis ne završi u nekoj fascikli i zato je posthumno objavio knjigu koja ponajviše podseća na autentičan roman o porodici, rodbini, prijateljima, turobnim i turbulentnim trenucima, naravno i o srećnim danima.

Pisao je Toza o svom mestu, pre i posle izgradnje HE „Đerdap 1”, koja je promenila ne samo okolinu, već i život  ljudi.

Iako je Rumunija bila nadohvat ruke (na drugoj dunavskoj obali), tamo se moglo jedino čamcima ili brodom. Mostova nije bilo, reka je visoke obronke karpatskih planina cepala na dva dela, a samo su lađari iz okolnih mesta mogli vešto da sprovedu brod kroz lavirint podvodnih stena i đerdapski tesnac.

Humorom protiv nedaća

Naročito je bilo teško zimi, kad su dani bili hladni i puni snega, pa je Kladovo i po tri meseca ostajalo odsečeno od sveta.

„Ljudi su se od nedaća branili humorom. Najviše ga je bilo u berbernici Ace brice”, zapisao je Dimitrijević. Mnoge šale, nastale kod njega, brzo su dospevale u narod koji ih je prihvatao kao narodne umotvorine. Šale, smeh, vicevi, smicalice svega je bilo kod Ace brice. Umelo je tu da, katkad, bude i društvance s malo više maligana, po oprobanom receptu „mrtvima za dušu, živima u gušu”.

Gradnja hidrocentrale donela je bolje puteve, više novca, bogatiji život. Mnogi su, a među njima i Svetozar, žalili što su nestali starovremski život, dobri komšijski odnosi, što su prekinuta prijateljstva i kumstva. Odselile su se čitave porodice, poput Candarevića, Čuberovića, Anđelkovića, Jankovića. Varoš i okolni putevi su asfaltirani, mnoga sela su dobila struju, a do Beograda, umesto legendarne vožnje od dva dana brodom, automobilom se stizalo za tri sata.

„Meštani su važili za vešte ribare, tako da im je riba bila osnovna hrana”, pisao je dalje kladovski profesor. „Skoro svaka porodica je u brodarstvu imala bar po jednog člana, a stvorena je i nova profesija – rečni vuk ili loc, koji su jedini mogli da sprovedu brodove kroz đerdapski tesnac. Brodari su dugo plovili, pa je njihov dolazak kući određivao privredni i kulturni život varoši.”

Romansa s Engleskinjom

Živelo je Kladovo kao i svaka druga palanka u Srbiji. Svetozar nije krio žal za prohujalim vremenom.

„Eh, šta bih dao da je sve isto. Osećam se kao da mi je neko ukrao rodno mesto”, vajkao se u jednom od svojih rukopisa.

Mala varoš, a kafana koliko ti duša želi. Kažu, čak pedesetak! Na svakih 15 stanovnika po jedna, što je za ono vreme bila prava atrakcija. Gde ima kafane, ima i muzike, tako da je u jednom periodu bilo 20 orkestara. Svaki je imao četiri do pet muzičara: kapelnik je bio primaš, zatim violina terca, jedna do dve viole i obavezno kontrabas. Čuveni varoški muzičari su, osim kod kuće, svirali u Rumuniji i Bugarskoj. Poznati „Gimiš” je sa svojom kapelom uveseljavao tri dvora: u Beogradu, Beču i Bukureštu.

Među mnoštvom priča zabeležena je i jedna ljubavna, između mladića po imenu Dragutin i Engleskinje Eli koja je, negde pred Drugi svetski rat, turistički doputovala u Jugoslaviju. Bila je lepa i mlada, ćerka bogatih roditelja. Brodom je prošla Đerdapsku klisuru i u Kladovu zastala da predahne. U to vreme su u čuvenoj „Kasini” priređivane zabave. U toj masi za oko joj je zapao mladić koji je lepo i lako igrao. A, kad je čula kako, uz muziku, lepo i peva, njeno srce je začas zarobljeno. Pozvala ga je za svoj sto i otpočeli su razgovor, uglavnom mimikom. Dvoje mladih je, naprečac, preplavio talas ljubavi. Dragutina su znali  kao siromašnog mladića, krojača. Otac mu je umro, pa je živeo s majkom, koju je izdržavao. Umesto nekoliko dana, Eli je u Kladovu ostala tri meseca.

Njih dvoje se za to vreme nisu razdvajali. Ali, eho ratnih bubnjeva dopro je i do Kladova, i ona je morala natrag, u Englesku. Ponudila mu je da zajedno pođu, sedam dana čekajući njegovu odluku. Nije hteo da ostavi majku Darinku. Eli je otputovala, a on ostao tužan, iako je važio za velikog boema. Svi su primetili da pati za Engleskinjom. Nije prošlo mnogo vremena, a Dragutin je preminuo.

Život u varoši je, posle Drugog svetskog rata, tekao svojim tokom. Imovina dobrostojećih građana je nacionalizovana, tako da su bez nje ostali Burtanovići, Čuberovići, Candarevići, Bečejci... Uveden je obavezan otkup, što je mnoge seljake dovelo do potpunog siromaštva. Izgradnjom hidrocentrale i dolaskom velikog broja radnika, stručnjaka i njihovih porodica Kladovo je naglo promenilo izgled.

RIBA MEĐU STOLOVIMA

U starom Kladovu postojala je kafana „Kod moruna”, na samoj obali Dunava. S proleća, kad se sneg topio, vodostaj reke bi narastao i plavio deo varoši, sve do gradskog trga. Voda je ulazila i u kafanu tako da, što zbog potapanja, što zbog renoviranja, često nije radila i po dva meseca. Jednom, kad se voda povukla, vlasnik kafane, gazda Jovan bio je ne malo iznenađen prizorom: između kafanskih stolova zatekao je ogromnu ribu. Bila je to moruna, brzo će se utvrditi od 130 kilograma. Izvučena je na suvo i iz nje je izvađeno oko 20 kilograma kavijara. Vlasnik je dobio novi nadimak, od tada su ga svi zvali Jova morun.

MUZIČAR U BELIM RUKAVICAMA

U kafani „Kod moruna” svirao je i Nikola Firić, lepi sin seoskog kovača Marina. Uvek je svirao u belim rukavicama. Na igranke subotom i nedeljom dolazili su mladi i devojke u pratnji majki i tetaka koje su posmatrale zabavu, a devojkama određivale s kim mogu, a s kim ne smeju da igraju. Nikola je svirao „Kokonješte”, „Lovačko kolo”, „Šesticu”... Kafana je važila i za stecište lađara koji su od Nikole redovno tražili da im peva ruske romanse. Veoma često se kraj pesme završavao srčom od razbijenih tanjira, čaša i flaša.