Салве смеха код Аце брице
Људи су се од недаћа и тешког живота на обалама Дунава пре градње ХЕ „Ђердап” бранили хумором, а највише га је било у берберници. Кладовски професор Светозар Димитријевић оставио писани траг о том времену
Мала варош на обали Дунава. Такорећи, паланка. Кладово, шездесетих година прошлог века. Док није кренула изградња прве ђердапске електране, у њему се живело тихо и спокојно, свако је чистио испред своје куће, не само степенике и тротоар, већ до пола улице. Испред куће су се износиле клупе, па би се читаве породице ту окупљале и дружиле. Постојали су само макадамски путеви, превоз никакав, до првог већег насеља путовало се сатима. Били су на крају света, а иза „гвоздених врата”, како су још Римљани називали Ђердапску клисуру. Једини излаз у свет и онај који је доносио бар некакав бољитак био је моћни Дунав.
Тако је сећања на ову варош прибележио овдашњи професор Светозар Тоза Димитријевић. Оставио успомене, па се преселио у вечност.
Његов син Драган одлучио је да очев рукопис не заврши у некој фасцикли и зато је постхумно објавио књигу која понајвише подсећа на аутентичан роман о породици, родбини, пријатељима, туробним и турбулентним тренуцима, наравно и о срећним данима.
Писао је Тоза о свом месту, пре и после изградње ХЕ „Ђердап 1”, која је променила не само околину, већ и живот људи.
Иако је Румунија била надохват руке (на другој дунавској обали), тамо се могло једино чамцима или бродом. Мостова није било, река је високе обронке карпатских планина цепала на два дела, а само су лађари из околних места могли вешто да спроведу брод кроз лавиринт подводних стена и ђердапски теснац.
Хумором против недаћа
Нарочито је било тешко зими, кад су дани били хладни и пуни снега, па је Кладово и по три месеца остајало одсечено од света.
„Људи су се од недаћа бранили хумором. Највише га је било у берберници Аце брице”, записао је Димитријевић. Многе шале, настале код њега, брзо су доспевале у народ који их је прихватао као народне умотворине. Шале, смех, вицеви, смицалице свега је било код Аце брице. Умело је ту да, каткад, буде и друштванце с мало више малигана, по опробаном рецепту „мртвима за душу, живима у гушу”.
Градња хидроцентрале донела је боље путеве, више новца, богатији живот. Многи су, а међу њима и Светозар, жалили што су нестали старовремски живот, добри комшијски односи, што су прекинута пријатељства и кумства. Одселиле су се читаве породице, попут Цандаревића, Чуберовића, Анђелковића, Јанковића. Варош и околни путеви су асфалтирани, многа села су добила струју, а до Београда, уместо легендарне вожње од два дана бродом, аутомобилом се стизало за три сата.
„Мештани су важили за веште рибаре, тако да им је риба била основна храна”, писао је даље кладовски професор. „Скоро свака породица је у бродарству имала бар по једног члана, а створена је и нова професија – речни вук или лоц, који су једини могли да спроведу бродове кроз ђердапски теснац. Бродари су дуго пловили, па је њихов долазак кући одређивао привредни и културни живот вароши.”
Романса с Енглескињом
Живело је Кладово као и свака друга паланка у Србији. Светозар није крио жал за прохујалим временом.
„Ех, шта бих дао да је све исто. Осећам се као да ми је неко украо родно место”, вајкао се у једном од својих рукописа.
Мала варош, а кафана колико ти душа жели. Кажу, чак педесетак! На сваких 15 становника по једна, што је за оно време била права атракција. Где има кафане, има и музике, тако да је у једном периоду било 20 оркестара. Сваки је имао четири до пет музичара: капелник је био примаш, затим виолина терца, једна до две виоле и обавезно контрабас. Чувени варошки музичари су, осим код куће, свирали у Румунији и Бугарској. Познати „Гимиш” је са својом капелом увесељавао три двора: у Београду, Бечу и Букурешту.
Међу мноштвом прича забележена је и једна љубавна, између младића по имену Драгутин и Енглескиње Ели која је, негде пред Други светски рат, туристички допутовала у Југославију. Била је лепа и млада, ћерка богатих родитеља. Бродом је прошла Ђердапску клисуру и у Кладову застала да предахне. У то време су у чувеној „Касини” приређиване забаве. У тој маси за око јој је запао младић који је лепо и лако играо. А, кад је чула како, уз музику, лепо и пева, њено срце је зачас заробљено. Позвала га је за свој сто и отпочели су разговор, углавном мимиком. Двоје младих је, напречац, преплавио талас љубави. Драгутина су знали као сиромашног младића, кројача. Отац му је умро, па је живео с мајком, коју је издржавао. Уместо неколико дана, Ели је у Кладову остала три месеца.
Њих двоје се за то време нису раздвајали. Али, ехо ратних бубњева допро је и до Кладова, и она је морала натраг, у Енглеску. Понудила му је да заједно пођу, седам дана чекајући његову одлуку. Није хтео да остави мајку Даринку. Ели је отпутовала, а он остао тужан, иако је важио за великог боема. Сви су приметили да пати за Енглескињом. Није прошло много времена, а Драгутин је преминуо.
Живот у вароши је, после Другог светског рата, текао својим током. Имовина добростојећих грађана је национализована, тако да су без ње остали Буртановићи, Чуберовићи, Цандаревићи, Бечејци... Уведен је обавезан откуп, што је многе сељаке довело до потпуног сиромаштва. Изградњом хидроцентрале и доласком великог броја радника, стручњака и њихових породица Кладово је нагло променило изглед.
РИБА МЕЂУ СТОЛОВИМА
У старом Кладову постојала је кафана „Код моруна”, на самој обали Дунава. С пролећа, кад се снег топио, водостај реке би нарастао и плавио део вароши, све до градског трга. Вода је улазила и у кафану тако да, што због потапања, што због реновирања, често није радила и по два месеца. Једном, кад се вода повукла, власник кафане, газда Јован био је не мало изненађен призором: између кафанских столова затекао је огромну рибу. Била је то моруна, брзо ће се утврдити од 130 килограма. Извучена је на суво и из ње је извађено око 20 килограма кавијара. Власник је добио нови надимак, од тада су га сви звали Јова морун.
МУЗИЧАР У БЕЛИМ РУКАВИЦАМА
У кафани „Код моруна” свирао је и Никола Фирић, лепи син сеоског ковача Марина. Увек је свирао у белим рукавицама. На игранке суботом и недељом долазили су млади и девојке у пратњи мајки и тетака које су посматрале забаву, а девојкама одређивале с ким могу, а с ким не смеју да играју. Никола је свирао „Кокоњеште”, „Ловачко коло”, „Шестицу”... Кафана је важила и за стециште лађара који су од Николе редовно тражили да им пева руске романсе. Веома често се крај песме завршавао срчом од разбијених тањира, чаша и флаша.
