Kako je kombi postao životni prostor za putovanja

Na krilima duha devedesetih Željko Šafar predstavio je svoj rad, izložbu crno-belih fotografija, modne zapise koji su zapravo obrisi industrije koja je u najtežem trenutku za našu zemlju doživljavala procvat.

„Anywhere Out of the World” je postavka koja je okupila mnogobrojnu publiku, ali je bila i prilika da s autorom porazgovaramo o njegovoj velikoj strasti – vintaž stilu koji dominira u njegovom svakodnevnom životu.

„Vespe sam obožavao i vozio, što se kaže, od malih nogu. Poslednju sam prodao jer sam imao ideju da mi ona bude početni kapital da napravim svoj životni prostor na točkovima. Izmaštao sam kakav kamper želim da napravim i na tome sam predano radio pune dve godine. Bilo je tu svega. Prošao sve što može da se zamisli. Kada kažem prošao sam sve, to znači bukvalno sve. Od komšijskog odobravanja, neodobravanja, do toga da sam dobio i ponude da nastavim da se bavim ovim poslom, da profesionalno radim restauracije i modifikovanja vozila. Na kraju, dobio sam atest s Mašinskog fakulteta i moj kamper je sada spreman za putovanja”, priča Šafar.

Crveni kombi iz oglasa

Kada je unovčio svoju vespu, sa 2.700 evra započeo je projekat. Bio je rešen, kaže, da sve radi sam i da mu trošak bude što manji. Ipak, iako je sve pomno beležio u tabeli, kaže da se plaši da sada izgovori naglas koliko je novca potrošio, ali zna da je njegova rukotvorina na tržištu u rangu kampera koji se prodaju za pedesetak hiljada evra.

„Kupio sam najružniji i najjeftiniji kombi iz oglasa, crvene boje i dimenzija četiri puta 1,75 metara. To nije bilo ni izbliza onome što sam želeo. Ja sam znao da moj kamper mora da bude grafitnosive boje, da mora da ima po sebi mat nalepnice s motivima šume i ptica, da će na krovu da bude rezervna guma. A na parkingu sam imao samo crveni kombi. I tako je krenula avantura, sati i sati pregledanog materijala na ’Jutjubu’, razni tutorijali. Sve je to bilo jedno, a praksa drugo. Srećom, dosta sam već radio i do tada i ovladao nekim veštinama, selio nekoliko puta svoj foto-studio, pa sam tu dosta naučio, jer na majstore baš i nisam mogao da računam. A i hteo sam da sve bude što jeftinije, da nemam neke suvišne troškove zapravo. Sve osim kuhinje u samom kamperu pravio sam sam, radio, osmišljavao... Kako će izgledati soba, krevet, kuhinja...”, priča u dahu i ne krije da mu je dve godine rada palo lako i da je izuzetno ponosan što je uspeo da ideju realizuje do samog kraja.

Paneli, kanisteri, baterije i šumski gulaš

Kupio je gomilu alata. Prvo je radio na tehničkoj ispravnosti i održivosti vozila, pažljivo su osmišljeni solarni paneli potrebni za proizvodnju struje, baterije, plin, kao i načini da u kamperu bude i voda i adekvatan sanitarni čvor.

„Nije svima bilo po volji što sam radio svaki dan, pa sam morao da se pomerim iz svoje garaže na parking koji je javna površina. Poštovao sam kućni red i radio alatom na baterije. Samo farbanje trajalo je sedam meseci, tu je bilo sporova s majstorom, trebalo je dosta da nađemo zajednički jezik i zajednički interes da to ispadne kao što sam zamislio”, priča Šafar koji je useljenje u kamper želeo da, posle toliko rada, truda i dana provedenih ispod i iznad haube, obeleži jednim pravim šumskim gulašem.

„Sećam se da sam želeo da premijerno na rešou spremim gulaš. Pa to je bio fijasko. Nije baš moguće napraviti u tim uslovima gulaš u prirodi, više mogu da obarim jaja, propržim slaninicu, skuvam čaj, pastu neku... To mi je tad postalo jasno, ali nije pokvarilo moj utisak”, evocira uspomene i kaže da je srećan što je, za razliku od Bodlera, čijim se mislima da je uvek bolje na nekom drugom mestu rukovodio kada je birao ime postavke s početka priče, uspeo da stvori ambijent i uslove da začas može da promeni svoju adresu oslanjajući se na sebe i svog četvorotočkaša.

Precizno oko i vredne ruke

Šafar se bavi fotografijom od 1989. godine. Radio je i kao urednik fotografije, a njegov rad objavljivale su ne samo domaće nego i svetske agencije i prestižni magazini.

Osnivač je i kreativni direktor foto-studija „Indigo”, predsednik UO organizacije fotografskih autora, član je ULUPUDS-a.

Osim postavke „Anywhere Out of the World”, kaže da privodi kraju još dve izložbe – jednu posvećenu brutalizmu, betonskoj arhitekturi Beograda koja je karakteristična za novobeogradske blokove, i postavku „Ljudi” koja oslikava jedan period specifičan za ovaj grad.

Na ispitu prošao iz drugog puta

Kada se vozilo prepravlja i menja namenu da bi se na kraju postupka registrovalo,  mora da dobije dozvolu i atest komisije Mašinskog fakulteta.

„To je zaista ozbiljan test i ja sam prvi put otišao, ljudi su imali neke zamerke, bukvalno su merili sve, težinu, dužinu šrafova... Kada sam to promenio, dobio sam atest i registrovao ga. Uspeo sam da kombi konvertujem u vozilo za stanovanje”, kaže naš sagovornik koji je već uživao u nekoliko putovanja na četiri točka po meri svojih snova.