Како је комби постао животни простор за путовања

На крилима духа деведесетих Жељко Шафар представио је свој рад, изложбу црно-белих фотографија, модне записе који су заправо обриси индустрије која је у најтежем тренутку за нашу земљу доживљавала процват.

„Anywhere Out of the World” је поставка која је окупила многобројну публику, али је била и прилика да с аутором поразговарамо о његовој великој страсти – винтаж стилу који доминира у његовом свакодневном животу.

„Веспе сам обожавао и возио, што се каже, од малих ногу. Последњу сам продао јер сам имао идеју да ми она буде почетни капитал да направим свој животни простор на точковима. Измаштао сам какав кампер желим да направим и на томе сам предано радио пуне две године. Било је ту свега. Прошао све што може да се замисли. Када кажем прошао сам све, то значи буквално све. Од комшијског одобравања, неодобравања, до тога да сам добио и понуде да наставим да се бавим овим послом, да професионално радим рестаурације и модификовања возила. На крају, добио сам атест с Машинског факултета и мој кампер је сада спреман за путовања”, прича Шафар.

Црвени комби из огласа

Када је уновчио своју веспу, са 2.700 евра започео је пројекат. Био је решен, каже, да све ради сам и да му трошак буде што мањи. Ипак, иако је све помно бележио у табели, каже да се плаши да сада изговори наглас колико је новца потрошио, али зна да је његова рукотворина на тржишту у рангу кампера који се продају за педесетак хиљада евра.

„Купио сам најружнији и најјефтинији комби из огласа, црвене боје и димензија четири пута 1,75 метара. То није било ни изблиза ономе што сам желео. Ја сам знао да мој кампер мора да буде графитносиве боје, да мора да има по себи мат налепнице с мотивима шуме и птица, да ће на крову да буде резервна гума. А на паркингу сам имао само црвени комби. И тако је кренула авантура, сати и сати прегледаног материјала на ’Јутјубу’, разни туторијали. Све је то било једно, а пракса друго. Срећом, доста сам већ радио и до тада и овладао неким вештинама, селио неколико пута свој фото-студио, па сам ту доста научио, јер на мајсторе баш и нисам могао да рачунам. А и хтео сам да све буде што јефтиније, да немам неке сувишне трошкове заправо. Све осим кухиње у самом камперу правио сам сам, радио, осмишљавао... Како ће изгледати соба, кревет, кухиња...”, прича у даху и не крије да му је две године рада пало лако и да је изузетно поносан што је успео да идеју реализује до самог краја.

Панели, канистери, батерије и шумски гулаш

Купио је гомилу алата. Прво је радио на техничкој исправности и одрживости возила, пажљиво су осмишљени соларни панели потребни за производњу струје, батерије, плин, као и начини да у камперу буде и вода и адекватан санитарни чвор.

„Није свима било по вољи што сам радио сваки дан, па сам морао да се померим из своје гараже на паркинг који је јавна површина. Поштовао сам кућни ред и радио алатом на батерије. Само фарбање трајало је седам месеци, ту је било спорова с мајстором, требало је доста да нађемо заједнички језик и заједнички интерес да то испадне као што сам замислио”, прича Шафар који је усељење у кампер желео да, после толико рада, труда и дана проведених испод и изнад хаубе, обележи једним правим шумским гулашем.

„Сећам се да сам желео да премијерно на решоу спремим гулаш. Па то је био фијаско. Није баш могуће направити у тим условима гулаш у природи, више могу да обарим јаја, пропржим сланиницу, скувам чај, пасту неку... То ми је тад постало јасно, али није покварило мој утисак”, евоцира успомене и каже да је срећан што је, за разлику од Бодлера, чијим се мислима да је увек боље на неком другом месту руководио када је бирао име поставке с почетка приче, успео да створи амбијент и услове да зачас може да промени своју адресу ослањајући се на себе и свог четвороточкаша.

Прецизно око и вредне руке

Шафар се бави фотографијом од 1989. године. Радио је и као уредник фотографије, а његов рад објављивале су не само домаће него и светске агенције и престижни магазини.

Оснивач је и креативни директор фото-студија „Индиго”, председник УО организације фотографских аутора, члан је УЛУПУДС-а.

Осим поставке „Anywhere Out of the World”, каже да приводи крају још две изложбе – једну посвећену брутализму, бетонској архитектури Београда која је карактеристична за новобеоградске блокове, и поставку „Људи” која осликава један период специфичан за овај град.

На испиту прошао из другог пута

Када се возило преправља и мења намену да би се на крају поступка регистровало,  мора да добије дозволу и атест комисије Машинског факултета.

„То је заиста озбиљан тест и ја сам први пут отишао, људи су имали неке замерке, буквално су мерили све, тежину, дужину шрафова... Када сам то променио, добио сам атест и регистровао га. Успео сам да комби конвертујем у возило за становање”, каже наш саговорник који је већ уживао у неколико путовања на четири точка по мери својих снова.