Minut ćutnje zbog godina ćutnje

Godine ćutanja dovode do minuta ćutanja. Ćutanja roditelja, učitelja, nastavnika, psihologa, pedagoga, komšija, drugara, prijatelja, policije... ćutanja televizije... Kada smo tačno zanemeli, otupeli, odljudili se i otuđili...

Zar je trebalo da se dogodi tragedija da bi televizije napokon ustupile mesto psiholozima, psihijatrima i sociolozima. Da bi na tri dana izmenile svoje programske šeme i proterale sa ekrana sve ono što nas truje već godinama...

I, zašto su do sada ćutale? Zašto smo se tek sada setili onih na kojima svet treba da ostane? Zašto nam se češće nisu obraćali oni koji imaju šta da kažu? Koji možda imaju rešenje, ali su, do tragičnog trenutka, bili nečujni? I nedovoljno atraktivni gosti televizijskih emisija.  

Tri dana tuge nije dovoljno da se izleči rana obolelog društva. Društva koje je dozvolilo da nam decu odgajaju mobilni telefoni, koje je zanemarilo parkove, livade i igrališta i zamenilo ih socijalnim mrežama... Jer je tako najjednostavnije... Bez ulaganja vremena, bez angažovanja emocija, truda, brige, iskrenog razumevanja...

Društvo u kojem se novac jedino ceni, bahatost, laktanje, uvrede, ali ne i saosećajnost i solidarnost. Društvo, u kojem je najvažnije da na mrežama okačimo okićenu jelku, ofarbana jaja, nas u bikiniju kraj bazena, naš tanjir iz restorana i učinak iz teretana, dok nam deca, otuđena, sede pored nas, za tim istim telefonom, u nekom svom drugačijem, iskrivljenom, nerealnom, virtuelnom svetu u kojem se događaju mnogo veći ratovi sa nesagledivim posledicama. Jednoj od njih smo upravo svedočili.

Dozvolili smo da nam decu vaspitava veštačka inteligencija. Broj žrtava je mnogo veći. I tek će ih biti! Da li smo onda mi, roditelji, uopšte potrebni? Ako smo digli ruke, odavno... Onog trenutka kada smo im umesto zvečki gurnuli mobilne telefon, kada smo im umesto crtanih filmova pustili agresivne krimi-serije i rijalitije, kada smo umesto tablića, „Čoveče ne ljuti se”, pustili da igraju ratne video-igrice... Jer, ubijanje nam je danas neka nova normalnost...

I dok ćutimo zanemeli, kao stranci sa rođenom decom, na televizijama se i u danima tuge dešavao nekakav drugačiji rijaliti, bez Zadruge. Neprimereni izveštaji sa mesta događaja, zavirivanje u intimu nastradalih, konstrukcije i rekonstrukcije, protestne šetnje, dok drugi pate, snimanje dvorišta škole zavijene u crno, za Tik-Tok, veličanje ubica kao heroja... Jer, samo to je važno! I dalje...

Zašto se onda pitamo – kako to da mladi nemaju tu danas popularnu empatiju kada im i roditelji u danima žalosti na svoje Instagram profile kače svoja nasmejana lica iz evropskih gradova koje su posetili za vreme praznika... Nije ih briga za patnju drugih... jer, to se samo drugima dešava... Ne i njima, i njihovoj deci!

A kada prođu tri dana žalosti, hoćemo li opet sve po starom? Kao da se ništa nije dogodilo?

Hoće li televizije vratiti svoje iritantne sadržaje u program, rijaliti zvezde, agresiju, psovke. mržnju, omalovažavanje...? Ili ćemo, bar još malo, zastati i zapitati se – gde smo pogrešili, kako smo do ovoga došli i kako dalje. Prigrliti svoju decu, ne dan, dva ili tri...

Ostaviti svoje Instagram naloge po strani i progovoriti, pričati, deliti obroke za istim stolom, zainteresovati se... Ne očekivati lažne petice i odličan uspeh, znanje jezika, voziti sa jedne aktivnosti na drugu kao da smo dostavna vozila... Skinuti slušalice iz ušiju, otvoriti oči, pustiti glas... Ugasiti TV, internet, otići u prirodu... Zajedno!

Umesto da ispunjavamo svaku želju i zabranjujemo deci da se popnu na drvo, da ponekad i padnu i poderu koleno, ali i da dobiju nekog keca. Neka roditelji budu ponekad i roditelji bez šopinga, a nastavnici vaspitači bez ispitivanja... Vaspitanje, a ne samo obrazovanje!

Jer, ako sad to ne uradimo, poderaćemo zauvek dušu i mozak...