Минут ћутње због година ћутње

Године ћутања доводе до минута ћутања. Ћутања родитеља, учитеља, наставника, психолога, педагога, комшија, другара, пријатеља, полиције... ћутања телевизије... Када смо тачно занемели, отупели, одљудили се и отуђили...

Зар је требало да се догоди трагедија да би телевизије напокон уступиле место психолозима, психијатрима и социолозима. Да би на три дана измениле своје програмске шеме и протерале са екрана све оно што нас трује већ годинама...

И, зашто су до сада ћутале? Зашто смо се тек сада сетили оних на којима свет треба да остане? Зашто нам се чешће нису обраћали они који имају шта да кажу? Који можда имају решење, али су, до трагичног тренутка, били нечујни? И недовољно атрактивни гости телевизијских емисија.  

Три дана туге није довољно да се излечи рана оболелог друштва. Друштва које је дозволило да нам децу одгајају мобилни телефони, које је занемарило паркове, ливаде и игралишта и заменило их социјалним мрежама... Јер је тако најједноставније... Без улагања времена, без ангажовања емоција, труда, бриге, искреног разумевања...

Друштво у којем се новац једино цени, бахатост, лактање, увреде, али не и саосећајност и солидарност. Друштво, у којем је најважније да на мрежама окачимо окићену јелку, офарбана јаја, нас у бикинију крај базена, наш тањир из ресторана и учинак из теретана, док нам деца, отуђена, седе поред нас, за тим истим телефоном, у неком свом другачијем, искривљеном, нереалном, виртуелном свету у којем се догађају много већи ратови са несагледивим последицама. Једној од њих смо управо сведочили.

Дозволили смо да нам децу васпитава вештачка интелигенција. Број жртава је много већи. И тек ће их бити! Да ли смо онда ми, родитељи, уопште потребни? Ако смо дигли руке, одавно... Оног тренутка када смо им уместо звечки гурнули мобилне телефон, када смо им уместо цртаних филмова пустили агресивне крими-серије и ријалитије, када смо уместо таблића, „Човече не љути се”, пустили да играју ратне видео-игрице... Јер, убијање нам је данас нека нова нормалност...

И док ћутимо занемели, као странци са рођеном децом, на телевизијама се и у данима туге дешавао некакав другачији ријалити, без Задруге. Непримерени извештаји са места догађаја, завиривање у интиму настрадалих, конструкције и реконструкције, протестне шетње, док други пате, снимање дворишта школе завијене у црно, за Тик-Ток, величање убица као хероја... Јер, само то је важно! И даље...

Зашто се онда питамо – како то да млади немају ту данас популарну емпатију када им и родитељи у данима жалости на своје Инстаграм профиле каче своја насмејана лица из европских градова које су посетили за време празника... Није их брига за патњу других... јер, то се само другима дешава... Не и њима, и њиховој деци!

А када прођу три дана жалости, хоћемо ли опет све по старом? Као да се ништа није догодило?

Хоће ли телевизије вратити своје иритантне садржаје у програм, ријалити звезде, агресију, псовке. мржњу, омаловажавање...? Или ћемо, бар још мало, застати и запитати се – где смо погрешили, како смо до овога дошли и како даље. Пригрлити своју децу, не дан, два или три...

Оставити своје Инстаграм налоге по страни и проговорити, причати, делити оброке за истим столом, заинтересовати се... Не очекивати лажне петице и одличан успех, знање језика, возити са једне активности на другу као да смо доставна возила... Скинути слушалице из ушију, отворити очи, пустити глас... Угасити ТВ, интернет, отићи у природу... Заједно!

Уместо да испуњавамо сваку жељу и забрањујемо деци да се попну на дрво, да понекад и падну и подеру колено, али и да добију неког кеца. Нека родитељи буду понекад и родитељи без шопинга, а наставници васпитачи без испитивања... Васпитање, а не само образовање!

Јер, ако сад то не урадимо, подераћемо заувек душу и мозак...