U potrazi za Utopijom

Dokumentarni narativ „Utopija” posvećenog i nadasve vrlo kreativnog autora Borisa Miljkovića je serija od deset video-eseja koji razmatraju specifičan razvoj moderne umetnosti u periodu od ranih pedesetih do šezdesetih godina prošlog veka na teritoriji Jugoslavije.

Fenomen nestanka agitpropa i apstraktne umetnosti na našim prostorima tesno je povezan sa istorijskim i politički kretanjima vremena, a začudnost ovog neobičnog puta krije se u čvrstoj vezi države i umetnosti, prvi put viđenoj na čitavoj planeti, u onom trenutku.

U potrazi za razlozima, ključnim trenucima, akterima ove zanimljive priče, putovaćemo sa autorom, od Golog otoka do Brazila, od Brisela do Njujorka, od Sao Paula do Zagreba, Venecije, Velvegema, preko svetskih umetničkih bijenala do skrovitih kolekcija najbogatijih ljudi sveta i skrivenih malih galerija Beograda.

– Svi znamo za ostrvo Tomasa Mora koje je društveno i ekonomski idealno uređeno i zove se – Utopija. Naša priča počinje od jednog ostrva takođe, posebno uređenog i napravljenog za potrebe jednog sistema koji je za sebe verovao da je idealan. U tom smislu, naš naziv je pomalo ironičan, ali ovde se bavimo nekim zanimljivim tragovima koje je tako izmišljena Utopija ostavila za sobom – objašnjava za „Politiku” Boris Miljković.

Vreme posle Rezolucije informbiroa 1948. svakako je jedan od najuzbudljivijih istorijskih trenutaka u postojanju druge Jugoslavije a zatim i u životu njene umetnosti.

– Proces nestanka socrealizma u likovnim umetnostima, čini mi se, zanimljiviji je od njegovog nastanka – nastanak je bio očekivan kao karbon kopija sovjetskog modela koji sledi partija na vlasti, ali preoblikovanje umetničke svesti i savesti posle otkaza Rusima bilo je zanimljivo, teško i neočekivano putovanje, kao i zahtev za trenutnom promenom političkog kursa koji je tako uporno i verno praćen tokom svih godina rasta političkog uticaja Komunističke partije i u ratu i neposredno posle. Iza ovog drugog, ostao je Goli otok, a iza prvog, apstraktna umetnost. Obe te stvari stoje u nekoj čudnoj vezi koja nije vidljiva, ali je izazvana istim događajem – naglašava Miljković.

Prema njegovim rečima, koliko god da bismo želeli da vlast zavisi od umetnosti, uglavnom se, dešava obrnuto – umetnost je velikim delom proizvod vlasti. No, paradoks je u tome da loša vlast, naprosto ne može da proizvede dobru umetnost, dok vlast koja se usuđuje na dobro vladanje, posledično stvara atmosferu dobre i zanimljive umetnosti, pa u širem smislu, bolje kulture. Sama ta činjenica ovu temu aktuelizuje u svim vremenima.

Boris Miljković je putovao kroz saznajni prostor sa znalcima, Ješom Denegrijem, Lidijom Merenik i Anom Ereš koji su, kako kaže, njegovo televizijsko znanje učinili pametnijim.

– Imao sam priliku da razgovaram sa ljudima koji poznaju jugoslovensku umetnost iz epohe, pogotovo njenu veliku predstavu na sceni Bijenala u Sao Paulu, početkom pedesetih godina prošlog veka, predsednikom Bijenala i doktorandima Univerziteta u Sao Paulu sa temom jugoslovenskog slikarstva, sa neposrednim učesnicima tadašnjeg kulturnog zaokreta ka Zapadu, pomenuću jugoslovenskog konzula u Njujorku krajem četrdesetih, Budimira Lončara, zatim ljude iz Polokove zadužbine na Long Ajlendu, Rokfelerove zbirke i ostavštine, protestantske sveštenike koji su sačuvali Rihterov paviljon sa Svetske izložbe u Briselu, pedesetih – nastavlja dalje svoju priču Miljković.

Pitamo ga hoće li se nekad ovakva umetnost ponoviti?

– Tih godina je jugoslovenska umetnost bila veliki državni projekat, sa svojom arhitekturom, slikarstvom i koncentrisanom brigom za nasleđe. Mali narodi, kao što je ovaj naš, posebno moraju svoju kulturu i umetnost da paze i neguju i izvan tržišta i sile liberalnog kapitalizma. Ako se nešto ozbiljno promeni, potpuno sam siguran da ćemo prisustvovati i uzbudljivim promenama u umetnosti. Ako se promeni, bićemo zadivljeni, začuđeni i bogati. Smejaćemo se, za promenu, videćemo ono što nismo do sada videli, mnogo toga će se otkriti, saznaćemo kako da se ponovo igramo.

Autor „Utopije” voleo bi da gledaocima ovaj serijal bude neka vrsta ogledala u kojem neće iznova postavljati pitanje: „Ogledalce, ogledalce, kaži mi ko je najlepši na svetu?”

A šta ga motiviše da stvara u ovom vremenu budući da je reč o sadržaju za koji, nažalost, nema mesta na Prvom programu?

– Mislim da je Drugi program pravo mesto za nas. Zatim i Treći. Ostavićemo Prvi prvima. Oni su tako jako željni Prvoga, da je to postalo pravo mesto za njih. Mislim da je dobro što je tako, pa je tu i motivacija.