У потрази за Утопијом
Серијал Бориса Миљковића разматра специфичан развој модерне уметности у периоду после Резолуције информбироа 1948. на територији Југославије Борис Миљковић
Документарни наратив „Утопија” посвећеног и надасве врло креативног аутора Бориса Миљковића је серија од десет видео-есеја који разматрају специфичан развој модерне уметности у периоду од раних педесетих до шездесетих година прошлог века на територији Југославије.
Феномен нестанка агитпропа и апстрактне уметности на нашим просторима тесно је повезан са историјским и политички кретањима времена, а зачудност овог необичног пута крије се у чврстој вези државе и уметности, први пут виђеној на читавој планети, у оном тренутку.
У потрази за разлозима, кључним тренуцима, актерима ове занимљиве приче, путоваћемо са аутором, од Голог отока до Бразила, од Брисела до Њујорка, од Сао Паула до Загреба, Венеције, Велвегема, преко светских уметничких бијенала до скровитих колекција најбогатијих људи света и скривених малих галерија Београда.
– Сви знамо за острво Томаса Мора које је друштвено и економски идеално уређено и зове се – Утопија. Наша прича почиње од једног острва такође, посебно уређеног и направљеног за потребе једног система који је за себе веровао да је идеалан. У том смислу, наш назив је помало ироничан, али овде се бавимо неким занимљивим траговима које је тако измишљена Утопија оставила за собом – објашњава за „Политику” Борис Миљковић.
Време после Резолуције информбироа 1948. свакако је један од најузбудљивијих историјских тренутака у постојању друге Југославије а затим и у животу њене уметности.
– Процес нестанка соцреализма у ликовним уметностима, чини ми се, занимљивији је од његовог настанка – настанак је био очекиван као карбон копија совјетског модела који следи партија на власти, али преобликовање уметничке свести и савести после отказа Русима било је занимљиво, тешко и неочекивано путовање, као и захтев за тренутном променом политичког курса који је тако упорно и верно праћен током свих година раста политичког утицаја Комунистичке партије и у рату и непосредно после. Иза овог другог, остао је Голи оток, а иза првог, апстрактна уметност. Обе те ствари стоје у некој чудној вези која није видљива, али је изазвана истим догађајем – наглашава Миљковић.
Према његовим речима, колико год да бисмо желели да власт зависи од уметности, углавном се, дешава обрнуто – уметност је великим делом производ власти. Но, парадокс је у томе да лоша власт, напросто не може да произведе добру уметност, док власт која се усуђује на добро владање, последично ствара атмосферу добре и занимљиве уметности, па у ширем смислу, боље културе. Сама та чињеница ову тему актуелизује у свим временима.
Борис Миљковић је путовао кроз сазнајни простор са зналцима, Јешом Денегријем, Лидијом Мереник и Аном Ереш који су, како каже, његово телевизијско знање учинили паметнијим.
– Имао сам прилику да разговарам са људима који познају југословенску уметност из епохе, поготово њену велику представу на сцени Бијенала у Сао Паулу, почетком педесетих година прошлог века, председником Бијенала и докторандима Универзитета у Сао Паулу са темом југословенског сликарства, са непосредним учесницима тадашњег културног заокрета ка Западу, поменућу југословенског конзула у Њујорку крајем четрдесетих, Будимира Лончара, затим људе из Полокове задужбине на Лонг Ајленду, Рокфелерове збирке и оставштине, протестантске свештенике који су сачували Рихтеров павиљон са Светске изложбе у Бриселу, педесетих – наставља даље своју причу Миљковић.
Питамо га хоће ли се некад оваква уметност поновити?
– Тих година је југословенска уметност била велики државни пројекат, са својом архитектуром, сликарством и концентрисаном бригом за наслеђе. Мали народи, као што је овај наш, посебно морају своју културу и уметност да пазе и негују и изван тржишта и силе либералног капитализма. Ако се нешто озбиљно промени, потпуно сам сигуран да ћемо присуствовати и узбудљивим променама у уметности. Ако се промени, бићемо задивљени, зачуђени и богати. Смејаћемо се, за промену, видећемо оно што нисмо до сада видели, много тога ће се открити, сазнаћемо како да се поново играмо.
Аутор „Утопије” волео би да гледаоцима овај серијал буде нека врста огледала у којем неће изнова постављати питање: „Огледалце, огледалце, кажи ми ко је најлепши на свету?”
А шта га мотивише да ствара у овом времену будући да је реч о садржају за који, нажалост, нема места на Првом програму?
– Мислим да је Други програм право место за нас. Затим и Трећи. Оставићемо Први првима. Они су тако јако жељни Првога, да је то постало право место за њих. Мислим да је добро што је тако, па је ту и мотивација.
