Slavni, umni i heroji pod istim krovom

U starom delu Beograda, takoreći u njegovom centru, jedna zgrada stoluje od 1924. godine. Projektovana je tri godine ranije, po porudžbini Državne klasne lutrije. Kad je primila prve stanare, inženjeri su joj predvideli da će trajati najmanje 600 godina! Neko bi rekao, zgrada kô zgrada, nije jedina u Beogradu: četiri sprata, docnije nadograđeno potkrovlje, lepa gvozdena ulazna kapija, prozori na kojima svetlost nikad ne manjka. Zgrada je u Ulici Jelene Ćetković 12 (nekad Teodosijeva 10) i samo je naizgled klasična. Mnogi stanari, koji su ovde našli utočište, bili su poznate ličnosti, umni i visokoobrazovani, drugi su iz oba svetska rata izašli kao heroji, a svi zajedno su se svakodnevno družili, poštovali i uvažavali, dokazujući da su dobre komšije.

U prohujalim decenijama preplitale su se njihove sudbine, u goste su im dolazili rođaci, prijatelji, kumovi, neki se zadržavajući kratko, a neki duže. Zato priča koju nudimo čitaocima „Magazina” ponajviše liči na filmsku, uzbudljivu, s prepoznatljivim likovima. Počinjemo s mnogočlanom porodicom Ljubomira Popovića i njegove supruge Zorke. Imali su sina, tri ćerke, kućnu pomoćnicu  Slovakinju Marženku i slavne rođake. Kako je sve to, januara 1998. zabeležila Draginja Raspor, Ljubomirova rođena braća, Pavle i Bogdan Popović, važili su za ugledne profesore Beogradskog univerziteta. Zorkin stric bio je čuveni slikar Uroš Predić, a rođeni brat Milan Predić znan je kao pozorišni kritičar, književni prevodilac, direktor Drame i upravnik Narodnog pozorišta. Marženka je ovu porodicu napustila tek kad su sva dece poodrasla, a svom sinu dala je ime Bogdan.

Od služavke do pevačice

Na spisku slavnih 1.300 kaplara u Prvom svetskom ratu našao se i Tihomir Milosavljević, istovremeno nosilac Albanske spomenice. Nemci su ga zarobili aprila 1941. tako da je ceo rat proveo daleko od svojih najbližih. Posle kapitulacije Nemačke vraća se u ovu zgradu.

Borac u Velikom ratu bio je i Vlada Milićević, zarobljen od Austrougara. Kad je iz svog stana, u ovoj zgradi, polazio u rat, ženi Nati ostavio je u amanet da njihovo dete ne krsti dok se on iz rata ne vrati. Amanet je ispunjen, s tim što je devojčici nadenuo ime Vojna. Ona je zbog toga bila prilično nesrećna, tražeći da je svi zovu Ceca. U jednom od ovih stanova provela je detinjstvo i mladost, odakle ju je „pred oltar” odveo poznati pozorišni i filmski glumac Viktor Starčić.

„Znate li da je, u najranijoj mladosti, ovde živela i Divna Kostić, poznata pevačica ruskih ciganskih romansi, najčešće nastupajući u restoranu ’Skadarlija’, poznatijem i kao ’Bajloni’”, beleži dalje Draginja. Radila je kao kućna pomoćnica u porodici tadašnjeg pomoćnika ministra poljoprivrede Miloša Sretenovića čija se supruga Natalija, početkom tridesetih godina, bavila humanitarnim radom. Među starijom decom bez roditelja Natalija je uočila lepu Romkinju Divnu, uzela ju je za ruku i dovela svojoj kući u kojoj će ostati sve dok je nije usvojila imućna vojvođanska porodica. Ti dobri i plemeniti ljudi su joj kasnije omogućili da se bavi pevanjem. Imala je glas, stas i veliku želju da uspe. Umrla je relativno mlada, ostavljajući iza sebe tada još malenu ćerku.

Živeo je ovde i Ljubomir Stamenković, jedan od najtežih ranjenika u Prvom svetskom ratu, nosilac Albanske spomenice i drugih odlikovanja. Često je sedeo u obližnjem parku Kopitareva gradina, a ostao upamćen po tome što mu je, kao jedinom zakupcu stana, Državna klasna lutrija dozvolila da čuva i kuče. Pre toga je izgubio šestogodišnju ćerkicu, a supruga Draga više nije mogla da rađa.

Među onima koji su se prvi uselili je i Sima Petrović, takođe nosilac Albanske spomenice, veliki beogradski boem između dva rata. Kažu da je lumpovao svake noći, bekrijajući od Skadarlije do Čubure. Retko su ga viđali treznog, pa nikome nije bilo jasno kako je uspevao da spava, čita, gaji cveće i lumpuje, a da pritom besprekorno radi svoj posao u Državnoj lutriji. Kolege s posla su mu prosto zavidele, jer iako se bavio isključivo ciframa, nije načinio nijednu grešku. Ponosio se sestričinom, slavnom pesnikinjom Desankom Maksimović, koja je često svraćala kod ove porodice. U njegov dom zalazio je i Tin Ujević, diveći se Siminoj biblioteci, radostan što jedan državni činovnik toliko voli knjige.

Hroničar zgrade Draginja Raspor bila je mlađa Simina ćerka, najbolja klizačica na tašmajdanskom klizalištu uoči Drugog svetskog rata i uspešan student slavistike. Sima je izbegao iz Beograda i utočište pronašao u rodnoj Brankovini u kojoj je ostao do oslobođenja, a u stanu su nastavili da žive njegovi potomci.

 „Predstave” za komšiluk

U jedan od udobnih stanova uselio se i Boško Marković, blagajnik lutrije. Sa suprugom Anđom imao je tri sina, od kojih su dva mlađa od majke nasledila talenat: srednji Branko postao je član ansambla i koreograf folklornog dela Beogradskog baleta, dok je najmlađi Rade niko drugi do naš poznati filmski glumac Rade Marković. Upravo u ovoj zgradi on je, kao desetogodišnjak, ispoljio svoja prva glumačka umeća tako što bi pred komšijskom decom izvodio kratke komične zgode, smišljajući sve to na licu mesta. Docnije je domar Milorad Grubanović u parteru dvorišne zgrade izdejstvovao jedan prazan stan, idealan za njihovo „pozorište”. Rade je, naravno, tu bio glavni, mada mu je zdušno pomagao i Joca Partonić. Kad je položio veliku maturu u Drugoj muškoj gimnaziji, o Joci se više ništa nije čulo.

Onog časa kad su se Markovići odselili, u njihov stan je ušao Ljubomir Pavlović, junak Velikog rata, koga je često posećivao Miodrag Pavlović, docnije akademik i poznati pesnik. Deo svog detinjstva ovde je proveo i glumačka legenda Velimir Bata Živojinović, boraveći u stanu kod dede i tetke, inače diplomirane pravnice. Ona se o njemu i njegovoj sestri brinula sve do oslobođenja Beograda, posle čega su se odselili.

Još jedan nosilac Albanske spomenice i drugih najviših ratnih odlikovanja je ovde stanovao. Bio je to Milan Ramadanović, rođak Veljka Ramadanovića, velikog humnitarca po kojem nosi ime Dom slepih u Zemunu. Inicijativu za osnivanjem jedne ovakve ustanove Veljko je pokrenuo još u Bizerti, pre odlaska na Solunski front.

U jednoj devojačkoj sobici na drugom spratu dvorišne zgrade, kao student-podstanar dane je, sa suprugom, takođe studentkinjom, provodio i pozorišni reditelj i publicista Jovan Ćirilov. Komšije su mu bile Đura Šapinac, pravnik u „Politici”, i čuvena televizijska spikerka Dušanka Stojanović Kalanj. Ona je stanovala sa svekrvom Danicom Stojanović koju je napustila tek kad se preudala. Ostala je voljena i poštovana ne samo od svoje prve svekrve, već i od stanara zgrade.

Posećujući blisku rođaku Veru Pavlović, u zgradu je često dolazila i Vera Jeftimijades, poznati ženski mačevalac i arhitekta. Tridesetih godina stanovala je tu i Banjalučanka, čije ime komšije nisu upamtile, ali su zato znale njene sinove, Čajevec Rudija i Dragog. Docnije će saznati da je Rudi otišao u školu za vazduhoplovce i postao prvi partizanski pilot.

Na četvrtom spratu dvorišne zgrade stanovala je i činovnica Jovanka Todorović. Deo svog detinjstva kod nje su provela deca njenog rođenog brata, brat i sestra, kasnije slavni glumci Bora Todorović i Mira Stupica. Stanovao je ovde i Vicko Raspor, istaknuti filmski kritičar, baš kao i plejada drugih. Mnogi od njih imali su mogućnost da se presele na drugu lokaciju, u lepše i komfornije stanove, ali to nisu učinili. Zgradi su ostali odani do poslednjeg časa.

Lepa i mudra Persida

Druga supruga Sime Petrovića Persida bila je, prema kazivanjima, prava žena-zmaj. Napamet je znala skoro sve srpske narodne junačke pesme, celog Zmaja i najlepše pesme Šantića, Rakića, Dučića, Vojislava Ilića. Pričalo se da je imala najlepši rukopis u Kraljevini Srbiji. U ranoj mladosti važila je za pravu lepoticu, tako da u proscima nije oskudevala. Rođena u Valjevu, naočita, produhovljena i lepih manira, mogla je da bira momke. Vihor Velikog rata zatekao ju je u Beogradu koji napušta u jesen 1915. godine. Sa srpskom vojskom prelazi Albaniju, ukrcava se na neku od savezničkih lađa i stiže do Tulona. Imala je tada 28 godina. Prosci su i tamo, u tuđini, pokušavali da osvoje njeno srce. Uzalud. Udala se za udovca Simu, s dvoje već odrasle dece.

Konstruktor „Košave”

U naletu nemačkih aviona na Beograd, 6. aprila 1941. u kraju oko ove zgrade najviše je stradala Drinčićeva ulica. Iz ruševina jedne od kuća spasio se, s majkom, Miša Đ. Ilić, student Tehničkog fakulteta. Novo utočište su potražili u Teodosijevoj 10, u već legendarnoj zgradi. On se kasnije oženio Desankom Dašom Radikon. Bio je aeronautički inženjer-konstruktor. Ostao je upamćen po tome što je konstruisao jedrilicu „Košava” koja se i danas čuva. U omiljenoj zgradi je, sa suprugom, proveo gotovo 40 godina.