Славни, умни и хероји под истим кровом
Зграда у Улици Јелене Ћетковић 12 била је дом многих познатих личности, између осталог Бати Живојиновићу, Радету Марковићу, Јовану Ћирилову, Бори Тодоровићу, Мири Ступици, Душанки Калањ, Дивни Костић, али и јунацима из оба светска рата
У старом делу Београда, такорећи у његовом центру, једна зграда столује од 1924. године. Пројектована је три године раније, по поруџбини Државне класне лутрије. Кад је примила прве станаре, инжењери су јој предвидели да ће трајати најмање 600 година! Неко би рекао, зграда кô зграда, није једина у Београду: четири спрата, доцније надограђено поткровље, лепа гвоздена улазна капија, прозори на којима светлост никад не мањка. Зграда је у Улици Јелене Ћетковић 12 (некад Теодосијева 10) и само је наизглед класична. Многи станари, који су овде нашли уточиште, били су познате личности, умни и високообразовани, други су из оба светска рата изашли као хероји, а сви заједно су се свакодневно дружили, поштовали и уважавали, доказујући да су добре комшије.
У прохујалим деценијама преплитале су се њихове судбине, у госте су им долазили рођаци, пријатељи, кумови, неки се задржавајући кратко, а неки дуже. Зато прича коју нудимо читаоцима „Магазина” понајвише личи на филмску, узбудљиву, с препознатљивим ликовима. Почињемо с многочланом породицом Љубомира Поповића и његове супруге Зорке. Имали су сина, три ћерке, кућну помоћницу Словакињу Марженку и славне рођаке. Како је све то, јануара 1998. забележила Драгиња Распор, Љубомирова рођена браћа, Павле и Богдан Поповић, важили су за угледне професоре Београдског универзитета. Зоркин стриц био је чувени сликар Урош Предић, а рођени брат Милан Предић знан је као позоришни критичар, књижевни преводилац, директор Драме и управник Народног позоришта. Марженка је ову породицу напустила тек кад су сва деце поодрасла, а свом сину дала је име Богдан.
Од служавке до певачице
На списку славних 1.300 каплара у Првом светском рату нашао се и Тихомир Милосављевић, истовремено носилац Албанске споменице. Немци су га заробили априла 1941. тако да је цео рат провео далеко од својих најближих. После капитулације Немачке враћа се у ову зграду.
Борац у Великом рату био је и Влада Милићевић, заробљен од Аустроугара. Кад је из свог стана, у овој згради, полазио у рат, жени Нати оставио је у аманет да њихово дете не крсти док се он из рата не врати. Аманет је испуњен, с тим што је девојчици наденуо име Војна. Она је због тога била прилично несрећна, тражећи да је сви зову Цеца. У једном од ових станова провела је детињство и младост, одакле ју је „пред олтар” одвео познати позоришни и филмски глумац Виктор Старчић.
„Знате ли да је, у најранијој младости, овде живела и Дивна Костић, позната певачица руских циганских романси, најчешће наступајући у ресторану ’Скадарлија’, познатијем и као ’Бајлони’”, бележи даље Драгиња. Радила је као кућна помоћница у породици тадашњег помоћника министра пољопривреде Милоша Сретеновића чија се супруга Наталија, почетком тридесетих година, бавила хуманитарним радом. Међу старијом децом без родитеља Наталија је уочила лепу Ромкињу Дивну, узела ју је за руку и довела својој кући у којој ће остати све док је није усвојила имућна војвођанска породица. Ти добри и племенити људи су јој касније омогућили да се бави певањем. Имала је глас, стас и велику жељу да успе. Умрла је релативно млада, остављајући иза себе тада још малену ћерку.
Живео је овде и Љубомир Стаменковић, један од најтежих рањеника у Првом светском рату, носилац Албанске споменице и других одликовања. Често је седео у оближњем парку Копитарева градина, а остао упамћен по томе што му је, као једином закупцу стана, Државна класна лутрија дозволила да чува и куче. Пре тога је изгубио шестогодишњу ћеркицу, а супруга Драга више није могла да рађа.
Међу онима који су се први уселили је и Сима Петровић, такође носилац Албанске споменице, велики београдски боем између два рата. Кажу да је лумповао сваке ноћи, бекријајући од Скадарлије до Чубуре. Ретко су га виђали трезног, па никоме није било јасно како је успевао да спава, чита, гаји цвеће и лумпује, а да притом беспрекорно ради свој посао у Државној лутрији. Колеге с посла су му просто завиделе, јер иако се бавио искључиво цифрама, није начинио ниједну грешку. Поносио се сестричином, славном песникињом Десанком Максимовић, која је често свраћала код ове породице. У његов дом залазио је и Тин Ујевић, дивећи се Симиној библиотеци, радостан што један државни чиновник толико воли књиге.
Хроничар зграде Драгиња Распор била је млађа Симина ћерка, најбоља клизачица на ташмајданском клизалишту уочи Другог светског рата и успешан студент славистике. Сима је избегао из Београда и уточиште пронашао у родној Бранковини у којој је остао до ослобођења, а у стану су наставили да живе његови потомци.
„Представе” за комшилук
У један од удобних станова уселио се и Бошко Марковић, благајник лутрије. Са супругом Анђом имао је три сина, од којих су два млађа од мајке наследила таленат: средњи Бранко постао је члан ансамбла и кореограф фолклорног дела Београдског балета, док је најмлађи Раде нико други до наш познати филмски глумац Раде Марковић. Управо у овој згради он је, као десетогодишњак, испољио своја прва глумачка умећа тако што би пред комшијском децом изводио кратке комичне згоде, смишљајући све то на лицу места. Доцније је домар Милорад Грубановић у партеру дворишне зграде издејствовао један празан стан, идеалан за њихово „позориште”. Раде је, наравно, ту био главни, мада му је здушно помагао и Јоца Партонић. Кад је положио велику матуру у Другој мушкој гимназији, о Јоци се више ништа није чуло.
Оног часа кад су се Марковићи одселили, у њихов стан је ушао Љубомир Павловић, јунак Великог рата, кога је често посећивао Миодраг Павловић, доцније академик и познати песник. Део свог детињства овде је провео и глумачка легенда Велимир Бата Живојиновић, боравећи у стану код деде и тетке, иначе дипломиране правнице. Она се о њему и његовој сестри бринула све до ослобођења Београда, после чега су се одселили.
Још један носилац Албанске споменице и других највиших ратних одликовања је овде становао. Био је то Милан Рамадановић, рођак Вељка Рамадановића, великог хумнитарца по којем носи име Дом слепих у Земуну. Иницијативу за оснивањем једне овакве установе Вељко је покренуо још у Бизерти, пре одласка на Солунски фронт.
У једној девојачкој собици на другом спрату дворишне зграде, као студент-подстанар дане је, са супругом, такође студенткињом, проводио и позоришни редитељ и публициста Јован Ћирилов. Комшије су му биле Ђура Шапинац, правник у „Политици”, и чувена телевизијска спикерка Душанка Стојановић Калањ. Она је становала са свекрвом Даницом Стојановић коју је напустила тек кад се преудала. Остала је вољена и поштована не само од своје прве свекрве, већ и од станара зграде.
Посећујући блиску рођаку Веру Павловић, у зграду је често долазила и Вера Јефтимијадес, познати женски мачевалац и архитекта. Тридесетих година становала је ту и Бањалучанка, чије име комшије нису упамтиле, али су зато знале њене синове, Чајевец Рудија и Драгог. Доцније ће сазнати да је Руди отишао у школу за ваздухопловце и постао први партизански пилот.
На четвртом спрату дворишне зграде становала је и чиновница Јованка Тодоровић. Део свог детињства код ње су провела деца њеног рођеног брата, брат и сестра, касније славни глумци Бора Тодоровић и Мира Ступица. Становао је овде и Вицко Распор, истакнути филмски критичар, баш као и плејада других. Многи од њих имали су могућност да се преселе на другу локацију, у лепше и комфорније станове, али то нису учинили. Згради су остали одани до последњег часа.
Лепа и мудра Персида
Друга супруга Симе Петровића Персида била је, према казивањима, права жена-змај. Напамет је знала скоро све српске народне јуначке песме, целог Змаја и најлепше песме Шантића, Ракића, Дучића, Војислава Илића. Причало се да је имала најлепши рукопис у Краљевини Србији. У раној младости важила је за праву лепотицу, тако да у просцима није оскудевала. Рођена у Ваљеву, наочита, продуховљена и лепих манира, могла је да бира момке. Вихор Великог рата затекао ју је у Београду који напушта у јесен 1915. године. Са српском војском прелази Албанију, укрцава се на неку од савезничких лађа и стиже до Тулона. Имала је тада 28 година. Просци су и тамо, у туђини, покушавали да освоје њено срце. Узалуд. Удала се за удовца Симу, с двоје већ одрасле деце.
Конструктор „Кошаве”
У налету немачких авиона на Београд, 6. априла 1941. у крају око ове зграде највише је страдала Дринчићева улица. Из рушевина једне од кућа спасио се, с мајком, Миша Ђ. Илић, студент Техничког факултета. Ново уточиште су потражили у Теодосијевој 10, у већ легендарној згради. Он се касније оженио Десанком Дашом Радикон. Био је аеронаутички инжењер-конструктор. Остао је упамћен по томе што је конструисао једрилицу „Кошава” која се и данас чува. У омиљеној згради је, са супругом, провео готово 40 година.
