Izgubljeni grad Inka

U Svetoj dolini Inka, dolini reke Urubambe, na mesnoj železničkoj stanici Oljantajtambo ušli smo u voz koji nas je nakon jednog sata i četrdeset minuta dovezao do mesta Agvas Kaljentes u podnožju Maču Pikčua (prema onom što smo saznali od lokalnih vodiča, najpravilniji izgovor mesta nije Maču Piču, niti Maču Pikču, već – Maču Pihču, gde je h delimično progutano).

Između Oljantajtamba i mesta Agvas Kaljentes ne postoji drum. Teoretski, do Maču Pikčua moguće je doći neasfaltiranim putem s druge strane Anda, ali je dužina ove trase otprilike tri puta veća od one koju prelazi voz. Između Oljantajtamba i jedine, krajnje stanice voza – Agvas Kaljentesa ima 43 kilometra i više od 20 vozova dnevno prelazi ovu deonicu. U zavisnosti od doba dana, putovanje obično podrazumeva posmatranje klanca kroz koji voz prolazi, na litici iznad reke Urubambe, što u kasnim popodnevnim satima i sa suncem na izmaku stvara romantičnu sliku.

Romantični zalasci sunca iza golih vrhova Anda projurili su peruanskim pejzažima tokom prvih pola sata vožnje i noć je već uveliko pala kada smo oko 7 uveče pristigli u Agvas Kaljentes.

Vozovi kao na pokretnoj traci

Gradić u Andima smestio se na relativno niskoj nadmorskoj visini od 2.000 metara, u dubokom klancu Urubambe, između visokih, špicastih, zelenih vrhova planina. Dolazna vozna stanica u ovom gradiću praktično ne postoji, jer šine voza bukvalno ulaze i prolaze kroz čitav grad, formirajući dugački peron između zgrada, koji se završava liticom. Do pre jednog veka Agvas Kaljentes (koji nazivaju i Maču Pikču selo), nije postojao. Na tom mestu, na završnoj stanici buduće trase voza sve do otvaranja 1931. bili su smešteni radnici na izgradnji pruge. Usled vulkanske aktivnosti vezane za Ande, u zaleđu sela pronađeni su izvori termalnih voda, zbog čega je selo dobilo svoj naziv, koji u prevodu na naš jezik znači topli izvori.

Na našim ulaznicama pisalo je da imamo ulazak u 8 sati u arheološko nalazište. Karte se, inače, kupuju preko interneta za određeni datum i sat, ali je pre kupovine potrebno proučiti nekoliko opcija u ponudi. U 7 sati ujutro ukrcali smo se u jedan od autobusa za Maču Pikču, koji su vozili do nalazišta i nazad, kao na pokretnoj traci. Nakon 20 minuta vožnje širokim, prašnjavim drumom i usponom s desetak prilično velikih lakat-krivina, stigli smo na vrh planine i konačno odredište.

U odnosu na Kusko, Titikaku i druge poznate destinacije u peruanskim Andima na nadmorskoj visini većinom između 3.400 i 5.100 metara, koje sam takođe posetila, izgubljeni grad Inka, čiji se procvat vezuje za period između 1400. i 1500. godine, nalazi se na samo 2.400 metara nadmorske visine. Ovo je važan podatak za one koji su već imali probleme zbog visinske bolesti, jer na ovoj visini simptomi prestaju.

Nekadašnji univerzitetski grad Inka u planinskoj džungli otkrio je 1911. godine sasvim slučajno Amerikanac Hiram Bingam, profesor latinoameričke istorije. Španski osvajači nisu takli ovaj grad. Ispostavilo se da Maču Pikču nikada nije osvojen, već da su ga Inke svojevoljno napustile. Posmatrajući odozgo zlodela konkistadora i svesne da njihov svet nestaje, Inke su donele odluku da univerzitetski centar napuste pre nego što pošast stigne i do njih.

Od zvaničnih peruanskih vodiča koji su nas vodili kroz nalazište nisam uspela da saznam na koji način su Inke, bez postojanja pisma, učile u ovom univerzitetskom centru, s obzirom na to da ne postoji nijedan pisani zapis o tome. Za razliku od mnogo starije i dugovečnije peruanske kulture Moča, čije smo neverovatno lepe i raznovrsne predmete videli u muzeju Larko u Limi, Inke, koje su sve njih na kraju porazile, vladale su Andima manje od jednog veka (kao narod postojale su ukupno tri veka), pre nego što će španski konkistadori osvojiti Južnu Ameriku i iza sebe nisu mnogo ostavile. Jedino što je preostalo na nalazištu jesu ostaci zidina koji svedoče o nesumnjivom građevinskom umeću Inka, otkriće podzemnih cisterni i velika opservatorija.

Dok posmatram ogromne blokove kamenja težine i nekoliko desetina tona, koji su se, nalik nekakvoj slagalici i bez vezivnog tkiva, uklopili i spojili u mozaik zidina, ne mogu da odolim utisku da me njihov oblik i raspored neobično podsećaju na zrna u kukuruzu, jedne od tri najrasprostranjenije namirnice Anda.

Impresivni kao i same ruševine ili možda još impresivniji od njih pružaju se spektakularni pejzaži strmih, bujnih i nepristupačnih planina prekrivenih zelenom prašumom, koji u Andima ne mogu da se vide na velikim visinama na kojima smo prethodno boravili. Sam lokalitet na platou između planina smešten je između vrhova Maču Pikču (stari vrh) i Uajna Pikču (mladi vrh). Uz odgovarajuću ulaznicu, moguće je popeti se na vidikovac, na vrh Uajna Pikču, čija silueta navodno predstavlja lice Inka ratnika zagledanog u nebo.

Kroz andsku džunglu

U povratku s vrha planine, umesto autobusa odlučili smo se na svojevrstan poduhvat – spust kroz andsku džunglu strmim stepeništem dužine 1.740 metara, od samog vrha lokaliteta sve do reke u samom dnu kanjona. Stepenište koje krivuda niz gustu džunglu povremeno preseca isti onaj put kojim smo stigli autobusom.

Tokom silaska, iz žbunja se povremeno čulo šuštanje koje nesumnjivo pripada nekoj od životinja, ali smo na kraju zaključili da su verovatno u pitanju ptice koje se skrivaju u gustišu. Da smo došli gotovo do samog podnožja planine Maču Pikču zaključili smo po sve glasnijem zvuku huka reke.

Po povratku u Agvas Kaljentes neki od nas su odlučili da ostatak popodneva provedu u toplim vodama mesne banje, dok su drugi u lokalnom centru kulture zatražili da u pasošu dobiju pečat koji svedoči o poseti „državi” Maču Pikču.

Paviljon leptira

Po prelasku reke preko visećeg mosta usledilo je još oko kilometar hoda do mesta Agvas Kaljentes, ali smo usput odlučili da skrenemo u Paviljon leptira. Nalik onom koji sam već videla u Meksiku, leptiri se ovde uzgajaju i navikli su na posetioce, te su dva velika leptira koji su slobodno leteli baštom sleteli na moj foto-aparat i odlučili da se „druže” sa mnom.

www.umetnostputovanja.rs