Изгубљени град Инка

У Светој долини Инка, долини реке Урубамбе, на месној железничкој станици Ољантајтамбо ушли смо у воз који нас је након једног сата и четрдесет минута довезао до места Агвас Каљентес у подножју Мачу Пикчуа (према оном што смо сазнали од локалних водича, најправилнији изговор места није Мачу Пичу, нити Мачу Пикчу, већ – Мачу Пихчу, где је х делимично прогутано).

Између Ољантајтамба и места Агвас Каљентес не постоји друм. Теоретски, до Мачу Пикчуа могуће је доћи неасфалтираним путем с друге стране Анда, али је дужина ове трасе отприлике три пута већа од оне коју прелази воз. Између Ољантајтамба и једине, крајње станице воза – Агвас Каљентеса има 43 километра и више од 20 возова дневно прелази ову деоницу. У зависности од доба дана, путовање обично подразумева посматрање кланца кроз који воз пролази, на литици изнад реке Урубамбе, што у касним поподневним сатима и са сунцем на измаку ствара романтичну слику.

Романтични заласци сунца иза голих врхова Анда пројурили су перуанским пејзажима током првих пола сата вожње и ноћ је већ увелико пала када смо око 7 увече пристигли у Агвас Каљентес.

Возови као на покретној траци

Градић у Андима сместио се на релативно ниској надморској висини од 2.000 метара, у дубоком кланцу Урубамбе, између високих, шпицастих, зелених врхова планина. Долазна возна станица у овом градићу практично не постоји, јер шине воза буквално улазе и пролазе кроз читав град, формирајући дугачки перон између зграда, који се завршава литицом. До пре једног века Агвас Каљентес (који називају и Мачу Пикчу село), није постојао. На том месту, на завршној станици будуће трасе воза све до отварања 1931. били су смештени радници на изградњи пруге. Услед вулканске активности везане за Анде, у залеђу села пронађени су извори термалних вода, због чега је село добило свој назив, који у преводу на наш језик значи топли извори.

На нашим улазницама писало је да имамо улазак у 8 сати у археолошко налазиште. Карте се, иначе, купују преко интернета за одређени датум и сат, али је пре куповине потребно проучити неколико опција у понуди. У 7 сати ујутро укрцали смо се у један од аутобуса за Мачу Пикчу, који су возили до налазишта и назад, као на покретној траци. Након 20 минута вожње широким, прашњавим друмом и успоном с десетак прилично великих лакат-кривина, стигли смо на врх планине и коначно одредиште.

У односу на Куско, Титикаку и друге познате дестинације у перуанским Андима на надморској висини већином између 3.400 и 5.100 метара, које сам такође посетила, изгубљени град Инка, чији се процват везује за период између 1400. и 1500. године, налази се на само 2.400 метара надморске висине. Ово је важан податак за оне који су већ имали проблеме због висинске болести, јер на овој висини симптоми престају.

Некадашњи универзитетски град Инка у планинској џунгли открио је 1911. године сасвим случајно Американац Хирам Бингам, професор латиноамеричке историје. Шпански освајачи нису такли овај град. Испоставило се да Мачу Пикчу никада није освојен, већ да су га Инке својевољно напустиле. Посматрајући одозго злодела конкистадора и свесне да њихов свет нестаје, Инке су донеле одлуку да универзитетски центар напусте пре него што пошаст стигне и до њих.

Од званичних перуанских водича који су нас водили кроз налазиште нисам успела да сазнам на који начин су Инке, без постојања писма, училе у овом универзитетском центру, с обзиром на то да не постоји ниједан писани запис о томе. За разлику од много старије и дуговечније перуанске културе Моча, чије смо невероватно лепе и разноврсне предмете видели у музеју Ларко у Лими, Инке, које су све њих на крају поразиле, владале су Андима мање од једног века (као народ постојале су укупно три века), пре него што ће шпански конкистадори освојити Јужну Америку и иза себе нису много оставиле. Једино што је преостало на налазишту јесу остаци зидина који сведоче о несумњивом грађевинском умећу Инка, откриће подземних цистерни и велика опсерваторија.

Док посматрам огромне блокове камења тежине и неколико десетина тона, који су се, налик некаквој слагалици и без везивног ткива, уклопили и спојили у мозаик зидина, не могу да одолим утиску да ме њихов облик и распоред необично подсећају на зрна у кукурузу, једне од три најраспрострањеније намирнице Анда.

Импресивни као и саме рушевине или можда још импресивнији од њих пружају се спектакуларни пејзажи стрмих, бујних и неприступачних планина прекривених зеленом прашумом, који у Андима не могу да се виде на великим висинама на којима смо претходно боравили. Сам локалитет на платоу између планина смештен је између врхова Мачу Пикчу (стари врх) и Уајна Пикчу (млади врх). Уз одговарајућу улазницу, могуће је попети се на видиковац, на врх Уајна Пикчу, чија силуета наводно представља лице Инка ратника загледаног у небо.

Кроз андску џунглу

У повратку с врха планине, уместо аутобуса одлучили смо се на својеврстан подухват – спуст кроз андску џунглу стрмим степеништем дужине 1.740 метара, од самог врха локалитета све до реке у самом дну кањона. Степениште које кривуда низ густу џунглу повремено пресеца исти онај пут којим смо стигли аутобусом.

Током силаска, из жбуња се повремено чуло шуштање које несумњиво припада некој од животиња, али смо на крају закључили да су вероватно у питању птице које се скривају у густишу. Да смо дошли готово до самог подножја планине Мачу Пикчу закључили смо по све гласнијем звуку хука реке.

По повратку у Агвас Каљентес неки од нас су одлучили да остатак поподнева проведу у топлим водама месне бање, док су други у локалном центру културе затражили да у пасошу добију печат који сведочи о посети „држави” Мачу Пикчу.

Павиљон лептира

По преласку реке преко висећег моста уследило је још око километар хода до места Агвас Каљентес, али смо успут одлучили да скренемо у Павиљон лептира. Налик оном који сам већ видела у Мексику, лептири се овде узгајају и навикли су на посетиоце, те су два велика лептира који су слободно летели баштом слетели на мој фото-апарат и одлучили да се „друже” са мном.

www.umetnostputovanja.rs