Nije me stid da pišem o patnji

Kada je mladi Nišlija Meti Kamberi (20) objavio svoj prvi autobiografski roman o životu na ulici i u siromašnim romskim mahalama, nizali su se bombastični naslovi u novinama: Put od prosjaka do vrsnog pisca, Od dečaka s ulice do autora romana, Zapis s kaldrme pretočen u „Grad bola”.

Ova knjiga postala je jedna je od najvećih literarnih senzacija prošle godine, a njen autor zanimljiv sociološki fenomen, jer je potpuno sam, bez ičije pomoći, uspeo da napravi takav iskorak.

Sećanje na detinjstvo

U toj knjizi Meti je opisao svoje tužno i ružno detinjstvo koje je ostavilo trag na njegovoj duši.

– Rođen sam u Nišu. Majka nije imala dovoljno ni za sebe, a kamoli da izdržava mene i ostalo šestoro dece. S njom se retko viđam. Oca i ne znam. Godinama sam živeo na ulici. Lutao sam, prosio za koru hleba, čak i krao i strahovao od batina. Do dvanaeste godine promenio sam tri hraniteljske porodice i dospeo u popravni dom. Bio sam problematičan i takoreći bukvalno nepismen do uzrasta učenika petog razreda. Počeo sam da se osvešćujem tek dolaskom u Dom za nezbrinutu decu „Duško Radović”. Jedna vaspitačica mi je tutnula knjigu u ruke. Ali da ja nisam hteo, ona ne bi mogla da me natera da učim. Džaba te neko savetuje, ako sam nećeš da se trudiš. Savet budala ne prihvata, a pametnom nije potreban – kaže Meti, koji otkriva kako je, kao mali, hteo da menja svoje ime, a sada ga shvata kao posebno: zvuči svetski i mora da ga opravda.

Knjigu je pisao osam meseci. Bilo je dana kada je radio po 15 sati dnevno, ali i kada nije mogao ni slovo da „ubode”. Uporedo je radio na građevini, pa je pisao noću. To ga je iscrpljivalo i fizički i emocionalno, ali rekao je sebi:
– Ili ću ovo da završim ili ću umreti!

– Želeo sam čitaocima verno da dočaram kako je to kada dete na svojoj koži oseti bol, koja ga izjeda iznutra i pati, a ne zna to da objasni, jer ima malo godina i nema kome da se požali. Mnogi bi takve trenutke želeli da potisnu i zaborave. Mene nije stid da o tome govorim. Dok pričam, ja lečim svoje rane. To je moje najjače oružje u borbi kroz život. Nije mi bilo lako, ali izvukao sam se. Odakle sam potekao, dobro sam dogurao. Iz cigan-male u Nišu do Slavije, u centru Beograda. Ponosan sam na sebe – realno, postigao sam veliki uspeh s malo godina – iskren je naš sagovornik.

Mnogi nisu verovali da neko ko je do juče gluvario ulicom odjednom ume da napiše knjigu. Ali, takvi komentari ga nisu obeshrabrili. Bio je istrajan i ambiciozan, znao je i šta želi i koliko može. Svuda je slao rukopis. Niko nije prihvatio da ga štampa, osim izdavačke kuće „Nova poetika” iz Niša. Kada su se uverili da ne pravi „limunadu”, zainteresovali su se i drugi.

Imao je potrebu odmah da napiše nastavak, ali bio je umoran i nameravao je malo da sačeka, da dane dušom. Nije odoleo naletu emocija. Krajem aprila izaći će i „Grad greha”.

– Oba romana su autobiografska. Ja pišem ono što živim. Pisao sam iz džigerice, srca i duše. Šta imam tu da šminkam? U prvoj sam ispričao kako je kad nemam, a u drugoj kako je kad sam nešto stekao i šta mi nedostaje – ukratko dočarava i otkriva šta je to što priželjkuje.

– Najviše bih voleo da imam porodicu. Mislim da će to biti najveći uspeh za mene. Dobro je da mogu da zaradim novac za lep život, ali nikad nisam žudeo za materijalnim stvarima. Biću najzadovoljniji ako se ostvarim kao roditelj. Ne planiram mnogo dece. Da ne trpe gladna – naglašava i u šaljivom tonu dodaje da će se kao lav boriti za devojku s kojom će moći da svije gnezdo, kasting je u toku.

Duh i entuzijazam ovog momka nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Ljudi ga poštuju, dobija mnogo pozitivnih kritika. Ali, on ne piše zbog slave. Da je znao da će postati poznat, možda ne bi umeo tako spontano da iskaže svoje gorko iskustvo.

Uspeh i trud

Poruka koju šalje svojom pričom je jasna. Želi da bude primer deci, da im pokaže da svako može da uspe u životu ako se potrudi.

Meti ima ciljeve, vizije. Uspeo je da nadoknadi propušteno. Završio je osnovnu školu, a potom i školu mode i lepote s odličnim uspehom. Po struci je modni krojač i modelar. Čvrsto je odlučio da upiše filozofski fakultet. Pošto je obaveze oko druge knjige priveo kraju, može da počne da se sprema za prijemni. San mu je da postane socijalni radnik i da pomaže deci bez roditeljskog staranja. Ubeđen je da će biti dobar vaspitač i pedagog jer razume njihove muke i probleme.

Nastaviće i s pisanjem, ali ne više o svom životu. Hoće da proveri koliko je maštovit. Već mu se „javlja” scenario za film, pa se pita da li bi bilo bolje da studira dramaturgiju. Od toga zavisi da li će ostati u Beogradu ili će se vratiti u Niš. To će do jeseni da odluči.

Bira prijatelje

Od kada je počeo da piše knjige postao je, kaže, malo asocijalan. Bira s kim se druži i kako provodi dane.

– Nemam mnogo pravih prijatelja. Šta će mi armija ljudi. Imam armiju čitalaca. Upoznao sam puno uspešnih, poznatih i bogatih ljudi. To su sve poznanici. Ne može da ti bude prijatelj neko koga ne poznaješ. Imam drugara s kojim sam bio u domu, jeli smo isti hleb više od deset godina. Kako da mi on ne bude prijatelj?

Sreća može da iznenadi sirotog čoveka

Kamberi, međutim, otkriva da ipak nije bio srećan kada je završio i promovisao prvu knjigu.

– Bio sam zbunjen, haotičan. Nisam znao šta mi se dešava. Do juče sam bio bos, a danas nosim patike po svom ukusu. Sreća sirotog čoveka može da iznenadi  pa da se ne snađe – priča naš sagovornik, koji je sam sebi krčio put.