Није ме стид да пишем о патњи

Када је млади Нишлија Мети Камбери (20) објавио свој први аутобиографски роман о животу на улици и у сиромашним ромским махалама, низали су се бомбастични наслови у новинама: Пут од просјака до врсног писца, Од дечака с улице до аутора романа, Запис с калдрме преточен у „Град бола”.

Ова књига постала је једна је од највећих литерарних сензација прошле године, а њен аутор занимљив социолошки феномен, јер је потпуно сам, без ичије помоћи, успео да направи такав искорак.

Сећање на детињство

У тој књизи Мети је описао своје тужно и ружно детињство које је оставило траг на његовој души.

– Рођен сам у Нишу. Мајка није имала довољно ни за себе, а камоли да издржава мене и остало шесторо деце. С њом се ретко виђам. Оца и не знам. Годинама сам живео на улици. Лутао сам, просио за кору хлеба, чак и крао и страховао од батина. До дванаесте године променио сам три хранитељске породице и доспео у поправни дом. Био сам проблематичан и такорећи буквално неписмен до узраста ученика петог разреда. Почео сам да се освешћујем тек доласком у Дом за незбринуту децу „Душко Радовић”. Једна васпитачица ми је тутнула књигу у руке. Али да ја нисам хтео, она не би могла да ме натера да учим. Џаба те неко саветује, ако сам нећеш да се трудиш. Савет будала не прихвата, а паметном није потребан – каже Мети, који открива како је, као мали, хтео да мења своје име, а сада га схвата као посебно: звучи светски и мора да га оправда.

Књигу је писао осам месеци. Било је дана када је радио по 15 сати дневно, али и када није могао ни слово да „убоде”. Упоредо је радио на грађевини, па је писао ноћу. То га је исцрпљивало и физички и емоционално, али рекао је себи:
– Или ћу ово да завршим или ћу умрети!

– Желео сам читаоцима верно да дочарам како је то када дете на својој кожи осети бол, која га изједа изнутра и пати, а не зна то да објасни, јер има мало година и нема коме да се пожали. Многи би такве тренутке желели да потисну и забораве. Мене није стид да о томе говорим. Док причам, ја лечим своје ране. То је моје најјаче оружје у борби кроз живот. Није ми било лако, али извукао сам се. Одакле сам потекао, добро сам догурао. Из циган-мале у Нишу до Славије, у центру Београда. Поносан сам на себе – реално, постигао сам велики успех с мало година – искрен је наш саговорник.

Многи нису веровали да неко ко је до јуче глуварио улицом одједном уме да напише књигу. Али, такви коментари га нису обесхрабрили. Био је истрајан и амбициозан, знао је и шта жели и колико може. Свуда је слао рукопис. Нико није прихватио да га штампа, осим издавачке куће „Нова поетика” из Ниша. Када су се уверили да не прави „лимунаду”, заинтересовали су се и други.

Имао је потребу одмах да напише наставак, али био је уморан и намеравао је мало да сачека, да дане душом. Није одолео налету емоција. Крајем априла изаћи ће и „Град греха”.

– Оба романа су аутобиографска. Ја пишем оно што живим. Писао сам из џигерице, срца и душе. Шта имам ту да шминкам? У првој сам испричао како је кад немам, а у другој како је кад сам нешто стекао и шта ми недостаје – укратко дочарава и открива шта је то што прижељкује.

– Највише бих волео да имам породицу. Мислим да ће то бити највећи успех за мене. Добро је да могу да зарадим новац за леп живот, али никад нисам жудео за материјалним стварима. Бићу најзадовољнији ако се остварим као родитељ. Не планирам много деце. Да не трпе гладна – наглашава и у шаљивом тону додаје да ће се као лав борити за девојку с којом ће моћи да свије гнездо, кастинг је у току.

Дух и ентузијазам овог момка никог не остављају равнодушним. Људи га поштују, добија много позитивних критика. Али, он не пише због славе. Да је знао да ће постати познат, можда не би умео тако спонтано да искаже своје горко искуство.

Успех и труд

Порука коју шаље својом причом је јасна. Жели да буде пример деци, да им покаже да свако може да успе у животу ако се потруди.

Мети има циљеве, визије. Успео је да надокнади пропуштено. Завршио је основну школу, а потом и школу моде и лепоте с одличним успехом. По струци је модни кројач и моделар. Чврсто је одлучио да упише филозофски факултет. Пошто је обавезе око друге књиге привео крају, може да почне да се спрема за пријемни. Сан му је да постане социјални радник и да помаже деци без родитељског старања. Убеђен је да ће бити добар васпитач и педагог јер разуме њихове муке и проблеме.

Наставиће и с писањем, али не више о свом животу. Хоће да провери колико је маштовит. Већ му се „јавља” сценарио за филм, па се пита да ли би било боље да студира драматургију. Од тога зависи да ли ће остати у Београду или ће се вратити у Ниш. То ће до јесени да одлучи.

Бира пријатеље

Од када је почео да пише књиге постао је, каже, мало асоцијалан. Бира с ким се дружи и како проводи дане.

– Немам много правих пријатеља. Шта ће ми армија људи. Имам армију читалаца. Упознао сам пуно успешних, познатих и богатих људи. То су све познаници. Не може да ти буде пријатељ неко кога не познајеш. Имам другара с којим сам био у дому, јели смо исти хлеб више од десет година. Како да ми он не буде пријатељ?

Срећа може да изненади сиротог човека

Камбери, међутим, открива да ипак није био срећан када је завршио и промовисао прву књигу.

– Био сам збуњен, хаотичан. Нисам знао шта ми се дешава. До јуче сам био бос, а данас носим патике по свом укусу. Срећа сиротог човека може да изненади  па да се не снађе – прича наш саговорник, који је сам себи крчио пут.