Između umetnosti i stvarnosti

Umetnost, izgleda, najviše uzburka kad za svoju temu odabere istoriju, bolje rečeno, neke stvarne događaje ili ličnosti iz prošlosti – i što su nam oni vremenski bliži, to su i reakcije na njih emotivnije. Takav je slučaj i s filmom „Dara iz Jasenovca”, koji se bavi stradanjem Srba pod ustaškom vlašću u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, kroz sudbinu jedne devojčice i njene porodice. Lik Dare zasnovan je na stvarnoj ličnosti, ona je živa i još se dobro seća svega što je proživela.

Neke priče nikad ne zastarevaju. Nažalost, ni oprečna mišljenja o tome da li ih je potrebno „baš sada” i „baš ovako” ispričati. Mnogo puta se, u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji, događalo slično. I tada je bilo glasova koji su hvalili hrabrost i principijelnost autora, i onih koji su osporavali ili činjenice koje se pominju u filmu ili njegovu umetničku vrednost ili „političku nekorektnost”.

Koliko su zapravo faktografija i objektivnost važni za igrani film s istorijskom tematikom? Da li su samo podloga za autorsko umetničko viđenje, cilj je da ukažu na univerzalne teme (da pomenemo, na primer, „Život je lep” Roberta Beninjija), ili je, naprotiv, filmska priča ta kojom se skreće pažnja na neke istorijske događaje (kao što je recimo bio slučaj sa „Šindlerovom listom”)?

– Film može, ali ne mora biti istorijski. Autor nema nikakve obaveze da u svojoj fikciji ostane do kraja veran istorijskim faktima, što je elegantno pokriveno floskulom „inspirisano istinitim događajima”. Na drugoj strani, kako su istorija i pamćenje dva ravnopravna načina uspostavljanja mosta između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, iz toga proističu pravo i moć filma da stvaraju istoriju, koja u svesti gledalaca potiskuje i zamenjuje onu zvaničnu, kakva se uči u školama – kaže za „Magazin” dr Nevena Daković, profesorka teorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Dr Nevena Daković (Foto lična arhiva)

Ova moć podržana je razlikom između istoriografije kao skupa nespornih činjenica i istorije koja uspostavlja i objašnjava uzročno-posledičnu vezu među zbivanjima. Različita prespajanja elemenata prošlosti (gde, kada i kako se nešto dogodilo i ko su glavni akteri) tvore različite verzije istorije koju ne pišu samo pobednici već i gubitnici, nemi svedoci, pasivni posmatrači, traumatizovane žrtve i počinioci s različitih geopolitičkih pozicija, pa tako i u filmu svi oni dobijaju svoj „glas”.

– Istorijski film jeste fikcija, moguće narativno strukturisanje, umrežavanje prostora, vremena i ličnosti. To je vrsta moguće prošlosti,  koja se mogla tako dogoditi, ali se nije nužno i odigrala na taj način. I to je razlika istorijske fikcije i istorije – objašnjava naša sagovornica.

Stvarnost i mitovi

U odnosu prema prošlosti autor može da se prikloni rekonstruktivnoj fikciji, dokumentarnoj fikciji, odnosno dokufikciji, (kao u slučaju „Dnevnika Diane Budisavljević” rediteljke Dane Budisavljević), istoriografskoj metafikciji  („Podzemlje” Emira Kusturice, recimo, metaforički ispisuje alternativnu istoriju SFRJ) ili istoriji i ličnim sećanjima preživelih (primer su „Šindlerova lista” Stivena Spilberga i „Dara iz Jasenovca” Predraga Antonijevića), ukazuje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, postoji i legitimno rešenje koje otklanja i sprečava besmislene optužbe o istorijskoj neverodostojnosti, kakvo je recimo primenjeno u filmu „Okupacija u 26 slika”: na špici se pojavljuju imena scenarista (Mirko Kovač i Lordan Zafranović), saradnika na scenariju (najimpresivniji skup saradnika, među kojima su Filip David, Ranko Munitić i nepotpisani Danilo Kiš), kao i natpis da je scenario nastao na osnovu knjige Mate Jakšića „Dubrovnik 1941”, memoarskih materijala i dokumenata Historijskog arhiva.

–  Ilustrativni za temu odnosa istorije i istorijom inspirisane fikcije je film „Dnevnik Diane Budisavljević”, koji je u granicama dokufikcije ili „hibridnog svedočenja”; „Dara iz Jasenovca”, polazeći od istih dnevničkih zapisa, razvija narativ mogućeg sveta kroz epizode sećanja preživelih i potomaka žrtava, i opštih mesta stradanja u logorima smrti (i ne poziva se eksplicitno na istraživanje kroz objavljene knjige i istorijsku građu, od Viktora Novaka do Slavka i Ive Goldštajna ili Nataše Mataušić). Najzad, u intervjuu povodom filma „Quo vadis, Aida?” rediteljka Jasmila Žbanić objašnjava razlaz s autorom knjige „Pod zastavom UN-a” Hasanom Nuhanovićem i „preuzimanje odgovornosti” stvaranja na istoriji utemeljenog sveta fikcije, univerzalnih etičkih  i tragičnih nazora i poetske pravde – podseća Nevena Daković.

Od Golog otoka do Jasenovca

Neki reditelji bili su spremni da „do poslednje kapi krvi” brane svoje viđenje određenih istorijskih tema i događaja, drugi su se prilagođavali aktuelnom političkom trenutku, ukusu publike ili sugestijama „odozgo”, ali rezultat je u oba slučaja mogao biti dobar film.

– Mislim da nije reč o pravu na viđenje događaja, već na izboru događaja. Ne interesuju me igre moći i interesa koje stoje iza filma, pa ga vrednujem i čitam kao samosvojnu strukturu. „Negativno sećanje” (kao sećanje manjine, kritičko u odnosu na oficijelnu istoriju) nema bogatu tradiciju u jugoslovenskoj kinematografiji. Traumatske istorijske epizode, poput Golog otoka, „čistki” posle oslobođenja, protesta 1968. (u filmovima „Lipanjska gibanja”, „Goli život”, „Kako sam sistematski uništen od idiota”, „Jugoslavija ili kako je ideologija pokretala  naše kolektivno telo”), tek su usamljeni glasovi koji probijaju opšte ćutanje. I posledice ratova i raspada Jugoslavije, prikazane suprotno prevladavajućem žrtvenom narativu (poput filma „Teret” Ognjena Glavonića), malo su prisutne u  istoriji i jugoslovenskog ali i postjugoslovenskog filma. Projekat Gorana Markovića o Golom otoku je, na primer, već godinama „na čekanju” – podseća dr Daković.

Naša sagovornica posebno ukazuje na istorijski film koji se bavi kulturalnom traumom, događajima prošlosti prepoznatim kao „društvena bol” ili kao temeljna pretnja identitetskim osećanjima zajednice. U srpskoj kinematografiji takva bi bila „Dara iz Jasenovca”. Podseća i da se Francuzi bave francuskom buržoaskom revolucijom, dok je SFRJ bila zaokupljena partizanskim filmovima, Amerikanci su posvećeni građanskom ratu kao trenutku stvaranja nacije.

Broz je gledao domaće ratne epopeje i po 15 puta

Josip Broz bio je strastveni filmofil. Po broju filmova koje je odgledao (njegov lični kinooperater Leka Konstantinović prikazao mu je ukupno 8.801) ušao je u Ginisovu knjigu rekorda (u društvu još samo jednog jedinog političara, Jozefa Gebelsa). U proseku ih je gledao 285 godišnje, o čemu je od 15. marta 1949. do 16. januara 1980. vođena precizna evidencija. Broz je odlično razumeo moć i propagandnu ulogu kinematografije, zato je pomno pratio kako se na filmskoj traci prikazuju istorijski događaji u kojima je i sam učestvovao, davao rediteljima savete i uputstva, a ostvarenja za koja je smatrao da su „politički neispravna” – zabranjivao.

Posebno je voleo filmove o Drugom svetskom ratu, naročito domaće epopeje: „Desant na Drvar” gledao je 15 puta, „Kozaru” 13 puta, „Sutjesku” osam puta, a „Bitku na Neretvi” pet puta. Na listi njegovih omiljenih ratnih filmova bilo je i „Ivanovo detinjstvo” Andreja Tarkovskog, „Teške godine”, „Odet”. Ovo smo saznali 2014. na izložbi „Velika iluzija – Tito i 24 miliona metara filmske trake”, autora Marije Đorgović i Moma Cvijovića.

Prošlost kao spektakl

Pojam istorijski film retko se nalazi u žanrovskim sistematizacijama, ali postoji istorijski spektakl, opisan kao „prostor koji pokriva u celosti ili delimično najveći broj velikih filmskih žanrova, a posebno vestern i ratni film”. Početke nalazimo u italijanskom nemom filmu i „Rađanju jedne nacije” „Maloj Amerikanki”. Kasnije su to istorijske teme, poput Prvog i Drugog svetskog rata, pripovedane iz nacionalnih vizura, kod nas su spektakli posvećeni neprijateljskim ofanzivama, a u holivudskoj produkciji američkom učešću na bojištima od Pacifika do plaža Normandije, navodi dr Daković. Večna popularnost ovakvih ostvarenja počiva na spektakularnim prizorima, velikim glumačkim imenima, raskošnim scenografijama i kostimografijama, u priči u kojoj ima za svakog ponešto, za gledaoca „od 7 do 107 godina”. Posebna vrsta su (pseudo)istorijski spektakli na biblijske teme, poput filma „Deset Božijih zapovesti”.

Partizanski crveni vestern

Za američku istoriju na filmskom platnu nezaobilazan je vestern posvećen „mitologizaciji nacionalne istorije”. Onda je razumljivo zašto su partizanski filmovi posvećeni mitologizaciji jugoslovenske revolucionarne prošlosti upravo „crveni vesterni”, objašnjava Nevena Daković.

Da li su, onda, istorijski filmovi služili da pojačaju neke stereotipe ili su, naprotiv, upravo na njima zasnovani i građeni („divlji” Indijanci u američkim vesternima; neustrašivi partizani u našim ratnim spektaklima)?  Naša sagovornica smatra da je reč o povratnoj sprezi. Popularna istorija „igra” na stereotipe, jer gledalačke emocije i empatija olakšavaju razumevanje i prihvatanje stavova i svetonazora dela. A publika ono što vidi na bioskopskom platnu često prihvata kao realnost.