08.04.2025 u 17:45
Prva asocijacija na umetničke slike Voje Stanića (1924–2024) jeste predstava o čoveku, ali onom koji izgleda, doduše, kao da je izašao iz animiranog filma, skoro karikaturalan u stalnoj žudnji da nešto radi, negde ide, čak i puzeći, kao u nekakvom modernom, iščašenom brojgelovskom ili očuđenom magritovskom svetu. Slika kao da je zaustavljeni kadar velikog meteža, pokretne trake ljudskih tlapnji, običnog koje ne može biti neobičnije... „A samo profani čovjek zna da je život svetinja”, kako je govorio Bela Hamvaš. Povod za ovo sećanje na Voju Stanića novo je izdanje njegove knjige „U dokolici”, koju je objavio Gradac. Već pri nasumičnom otvaranju, ukazuju se njegova zapažanja o umetnosti i životu, pa i on sam kao živa slika dok u mornarskoj majici umrljanoj slikarskom bojom i nasumično probušenoj zbog
22.03.2025 u 13:00
Marta je služila Gospoda, Marija ga je slušala... „A Marta se zauzela da ga što bolje usluži i pristupivši mu reče: ’Gospode, zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj, dakle, da mi pomogne.’ A Isus odgovarajući reče joj: ’Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se neće oduzeti’” (Luka 10, 38–42). Ovaj jevanđeoski citat otvara pripovest romana „Martin udio” Sanje Savić Milosavljević (u izdanju Bedem knjiga), koji je nedavno nagrađen književnim priznanjem „Beogradski pobednik” Biblioteke grada Beograda. Kao i „Teferič na Slaviji”, prethodni roman Sanje Savić Milosavljević, i „Martin udio” objedinjuje mozaik od pripovesti tri naratora: Ivane, umetnice koja pravi strip o izbeglicama, njenu stvaralačku i
16.02.2025 u 21:31
„Ujak naše varoši” zbirka je pripovedaka Milisava Savića iz 1977. godine za koju je tada dobio Andrićevu nagradu, a ovo delo ima novo izdanje u Centru za kulturu Gradac iz Raške. Varoš je najpre fantastično, mitsko, mesto u kojem zajedno obitavaju ljudi i retke zveri, one koje nagoveštavaju onostrano, a u pozadini naizgled uravnoteženog patrijarhalnog života uvek nekako vreba u ljudima duboko ukorenjeno zlo. Izboriti se sa tim zlom i izagnati ga, odbraniti varoš od veštica, to je prevashodni zadatak likova. Ujak dobri harmonikaš, kao hroničar zbivanja, u svoj fokus podjednako smešta realno i nepojmljivo ne trudeći se mnogo da im objašnjava uzrok, već najpre da ih zabeleži, kao pravi narodni pripovedač, pri tom ne pridajući veći značaj nekom narodnom heroju ili fudbalskom geniju u odnosu na
10.01.2025 u 12:35
U sedmoj epizodi druge sezone distopijske serije „Silo”, priče čiji je postapokaliptični svet zatvorio ljude u ogromne podzemne silose i u totalitarni sistem koji zabranjuje bilo kakvu svest o životu izvan njega, ali i o istoriji i kulturi pre tog sistema, vođa – onaj koji fabrikuje stvarnost, a kog tumači Tim Robins – svom saradniku pruža knjigu „Čarobnjak iz Oza” L. Frenka Bauma, kao dragocenu relikviju iz prošlog doba. Iako se moglo očekivati da će mu predati Bibliju, neko Šekspirovo delo, možda Melvilovog „Mobi Dika” ili Delilovo „Podzemlje”, on mu kao relikviju predaje ovu ultimativnu američku utopiju, prvu veliku američku bajku, koja je očigledno našla svoje mesto i u priči o jednom totalitarnom sistemu, a ni u kom slučaju nije namenjena samo deci, o čemu govori i slikoviti odlomak i
06.10.2024 u 23:15
Naslov nove knjige eseja Đorđa Matića glasi „Sve bilo je muzika” (u izdanju Centra za kulturu „Gradac” iz Raške, gde se zasad može nabaviti porudžbinom na telefon 036/736-273). Ovaj zagrebački, istarski i beogradski pisac i muzički kritičar već naslovom referira na čuvenu pesmu Arsena Dedića, gde je muzika izjednačena sa ljubavnim osećanjem, a zatim nas podseća na to da muzika i jeste sve, da nas je pratila od rođenja i u svakoj fazi našeg života i kroz uspehe i padove doba kojem pripadamo. Eseji Đorđa Matića kroz fascinantnu asocijativnost dokazuju da svaki zvuk u istoriji muzike ima uticaj na ono što je došlo decenijama posle, da sve jeste povezano, kao u poetici Crnjanskog. Matićevi tekstovi povezuju velikane muzičke scene od pomenutog Arsena, preko Kornelija Kovača, Zdravka Čolića,
08.05.2024 u 08:31
Svakodnevica jednog pisca i diplomate, onako kako ju je opisao Milisav Savić u svom „Rimskom dnevniku” (u izdanju Raške škole) uzbudljivija je od romana, posebno zbog toga što je Savić na dužnosti ministra-savetnika u ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bio od 2005. do 2008. godine, kada se Srbija suočavala ne samo sa problemom Kosova, koje je proglasilo nezavisnost, već i sa odvajanjem Crne Gore. Pritom, za Savića je u ovom dnevniku Rim, kao grad svetske kulture i umetnosti, izvor stalnih asocijacija na sve viđeno i pročitano, na srpsku i svetsku književnost, na lični život, dok su tekstovi iz italijanske štampe podsećanje na i dalje loš položaj Srbije posle slike izgrađene u Miloševićevo doba. U svom dnevniku, Savić opisuje i druženje sa poznatim piscima: Bulatovićem, Kišom, Tišmom, Ma
