Arsen, moj saputnik

Naslov nove knjige eseja Đorđa Matića glasi „Sve bilo je muzika” (u izdanju Centra za kulturu „Gradac” iz Raške, gde se zasad može nabaviti porudžbinom na telefon 036/736-273). Ovaj zagrebački, istarski i beogradski pisac i muzički kritičar već naslovom referira na čuvenu pesmu Arsena Dedića, gde je muzika izjednačena sa ljubavnim osećanjem, a zatim nas podseća na to da muzika i jeste sve, da nas je pratila od rođenja i u svakoj fazi našeg života i kroz uspehe i padove doba kojem pripadamo. Eseji Đorđa Matića kroz fascinantnu asocijativnost dokazuju da svaki zvuk u istoriji muzike ima uticaj na ono što je došlo decenijama posle, da sve jeste povezano, kao u poetici Crnjanskog. Matićevi tekstovi povezuju velikane muzičke scene od pomenutog Arsena, preko Kornelija Kovača, Zdravka Čolića, novotalasnih jugoslovenskih rokera, pa se vraćaju do Džima Morisona, Boba Dilana, Majlsa Dejvisa, Šarla Aznavura... (U Matićevom prethodnom romanu „Niotkuda s ljubavlju” junaci stasavaju na „Karmini Burani”, da bi zatim uronili u džez.) Tekstovi u knjizi „Sve bilo je muzika” podsećaju na to da i kod slikara Miće Popovića postoje elementi rokenrola, a da je avangardni Kosta Bunuševac uticao na to da „novi talas” u Beogradu ima umetničku podlogu, i kroz androginu pojavu u spotovima Olivera Mandića, da svoje mesto kod pravog slušaoca muzike zauzimaju i Cune Gojković i Lepa Lukić.

Esej koji otvara knjigu posvećen je Arsenu, i to ne njegovoj fazi „Devojke za jedan dan”, već kompozicijama u kojima se prelama njegova egzistencijalna kriza, povlačenje u muziku kao u sigurnu kuću od zala dnevne politike. Kako doživljavate Arsenovu ironiju, njegov „Tihi obrt” i neprilagođenost i da li vam je ova muzika time bliža, budući da odražava i ono što ste sami proživljavali odlazeći iz Hrvatske?

Mislim da mi niko nije bio bliži od Arsena, od njegove muzike i stihova, naročito u ono ružno doba. Bio mi je važan i ranije, naravno, „od vremena poezije i mira”, njim samim rečeno. Ali kad sam otišao, od nekoga trenutka je bio moj istinski saputnik. Ili sapatnik, može i tako. Njegov „Tihi obrt” iz 1993. godine najznačajniji je album koji se pojavio u Hrvatskoj u devedesetima, dakle, u prvoj deceniji nezavisnosti. I meni je bio mnogo važan taj album dok sam bio u emigraciji, izlizao se s godinama od slušanja. Svaka pesma bila je drugačija, a zajedno su činile nerazdvojivu celinu. Albumi su divan format. Arsenova ironija za razliku od mnogih nije bila odmak od etičkog principa niti moralno relativizovanje, ako već jeste bila sredstvo protiv ružne i kičerske, zatrovane stvarnosti. Arsen se nije podsmevao onome što je Dobro i Lepo, antičkim rečnikom rečeno. Jeste bio težak, komplikovan čovek. Prznica i mrgud. Time mi je nekako bio i ostao još draži. Silno mi se dopalo kad sam otkrio i spoznao da je samo takav, istinski namćor, čovek s milion mana, mogao napraviti onakve romantičarske i duhovite, ali i angažovane pesme. Nismo imali niti ćemo imati većega kantautora.

Budući da se mnoge pesme generacijama pamte po rečima pre nego po melodiji, kako uopšte tumačite angažovanost poezije u muzici, taj odraz epohe u njoj (jer sve i jeste muzika)? Da li je iz istog razloga Arsen pisao o Okudžavi?

Ja bih rekao da je najčešće obratno. Ljudi veoma malo misle o rečima zapravo. Ali ih zato često osećaju, što je takođe vredno. Pa koliko stranih pesama se ranije slušalo samo naslućujući o čemu govore? Umesto toga, ono što se u njima drugim receptorima i senzibilnošću nekako hvatalo bilo je važnije. Naši najbolji tekstopisci zapravo su bili u manjini. Međutim, bili su tako talentovani da su stvorili veliki korpus radova, pa se čini da je bilo više autora nego što ih je zaista bilo. A direktna angažovanost ne stvara nužno i dobru poeziju. Napisati lirsku pesmu u lošim vremenima, istinski dobru ljubavnu pesmu recimo, ili refleksivnu, veći je angažman od svakog parolašenja. Evo: „Mir, brate, mir” bila je društveno angažovana, a ima jedan od najtrivijalnijih tekstova uopšte. I zato je u prethodnoj generaciji Arsen pisao o „dječjem glasu Okudžave” – upravo zbog lirskog, zbog prefinjenog, zbog one meke duše i silne inteligencije kakvu je imao Bulat Šalvovič. Okudžava je inače napisao moju verovatno najdražu šansonu o tome šta znači biti pesnik.

Dok pišete o muzici, pišete i o Jugoslaviji, ali i o svetskim umetnicima koji su u njoj ostavili trag. Kako su Kornelije Kovač i Zdravko Čolić stvarali epohu?

Tako što nisu mogli jedan bez drugoga. Jedan je pisao, i to najraznolikijim stilovima, pisao kao školovan muzičar hitove, frustriran što ne piše „progresivnu” muziku. A upravo u pop-muzici je bio najbolji, pogotovo ono što je pisao na poeziju pravih pesnika. Drugi je pevao kao niko pre njega, a nije pisao ništa. Njih dvojica su bili i fizički antipodi: Bata, onako zarastao, s brkovima i bradom. Zdravko je bio lep kao anđeo, skoro androgina pojava. Iz njihovih ekstremnih suprotnosti rodila se, kao što biva, srodnost. I onda su postali nezaustavljivi. Gledao sam nedavno Čolin koncert. Počeo je nekom novijom pesmom i nakon eksplozije aplauza kad je izašao već u toj prvoj pesmi je počelo da pada. Kad su odmah zatim krenuli s uvodom „Produži dalje”, to je bio urlik u publici od sreće i erosa. A pesma stara skoro pedeset godina. Takođe Batina. I pokojnog Bore tekst. Kad govorimo o velikima koji su stvarali epohu.

Verovatno svaki muzički kritičar ima svoje viđenje fenomena Ekaterine Velike. Koje je vaše?

Čini mi se da nisam propustio nijedan koncert EKV-a u Zagrebu, u svim bitnim postavama i fazama. Bili su pre svega strašni svirači. To se slabo razume uglavnom, danas naročito zbog nekritičkog kulta što je oko njih post mortem nastao. Znam gitariste iz onog vremena koji su zagrcnuto govorili o Milanovoj desnoj ruci. Hteli su time da kažu da je bio i čudesan ritam-gitarista. Uza sve druge talente koje je imao pored toga. Kao bend umeli su da sviraju dug koncert, a da gotovo uopšte ne dobace do publike. Sledeći put bi napravili čaroliju, magijsku atmosferu i o tim koncertima se zato govori i dalje. Ima tu nešto drugo: samo mladost može da istrpi onoliku količinu istinske turobnosti i beznađa kakve je taj bend imao u sebi. Ako neko dođe u zrele godine i ima iza sebe životna iskustva, gubitke, izazove, razne muke, a i dalje bez teškoća sluša tu grupu – s takvima nešto nije u redu, tvrdim. Svakako veliki bend, ali potpuno lišen radosti života – osim u sviranju. Zajedničkom, kao grupa baš tih ljudi. Osećam da su jedino tada bili srećni.

Na koji način su pre svega beogradski bendovi reagovali na ratne nepravde?

Različito. U skladu s talentom i moralom. Tu nije bilo direktnih ratnih dejstava do 1999. godine, pa se otud nešto „lakše” moglo i misliti o svemu. Važno je da su reagovali, pošto se odavde, iz Hrvatske, zameralo da „niko nije reagovao”. To je laž, naravno. Mogao bi se sastaviti ozbiljan album ovdašnjih antiratnih pesama u svim njihovim stilskim i poetičkim razlikama. Neke su zaista moćne i važne: „Gde si”, „Hoću da znam”, „Dum dum”. Pa novosadski krug: s jedne strane „Ovaj zid stoji krivo”, a s druge „Čovek s mesecom u očima”. Potrese me odmah čim pomislim na to. Setim se i koliko je autora tih pesama u međuvremenu umrlo.

Mnogi tekstovi u knjizi su i nekrolozi. Može li muzika preživeti smrti velikana?

Naravno. Napolju, neke od najdugovečnijih radova napravili su oni koji su prvi ili rano otišli. Ovde nažalost u poslednje vreme sve više postavljamo sebi ovo isto vaše pitanje. Pesme su jedino što će preživeti. Dragiša Nedović je napisao „Stani stani, Ibar vodo” i „Obraše se vinogradi” pre devedeset godina. Konjović je komponovao „Kradem ti se” pre više od sto. I, evo, još ih pevamo i sviramo. Tako će biti i sa kantautorskom muzikom i rokenrolom.

Na koji način tumačite simbolički aplauz beogradske publike Džez festivala Majlsu Dejvisu?

Vremenom, neponovljivim vremenom kad je ovaj grad imao tako obrazovanu, naslušanu i otvorenu publiku, pa je moglo da se dogodi da jedan dug i bučan, disonantan solo Majlsovog saksofoniste ona isprati znalačkim aplauzom, kao na znak. Zapravo nemam pravi odgovor na misteriju toga aplauza na koncertu iz 1973. godine u Domu sindikata. U tome i jesu lepota i veličina Beograda.

Eklektičnost vašeg muzičkog ukusa očigledna je i po tome što s podjednakim zanimanjem u Vašingtonskoj biblioteci slušate tonske zapise naše stare narodne muzike, Cuneta i Džima Morisona. Ako u narodnom zvuku osećate tu iskonsku maternju melodiju, šta osećate kod Morisona?

Dve reči na slovo „i” – intelekt i instinkt. Džim je prvi pravi intelektualac rokenrola. On je iz svoje načitanosti i apsolutne scenske neustrašivosti svesno i namerno testirao granice publike. Hteo je da je izludi, da vidi može li sve da se otme kontroli, da završi u destrukciji i haosu. To nije radio samo instinktom performera, narcisoidno ili nezrelo. On je bio ničeanac, razumeo je kulturu i društvo odlično, to kako su tanke opne između reda i anarhije, koliko su ljudi reprimirani i inhibirani, čak i njegova publika na koncertima. Kao i to da bi sve moglo eksplodirati samo da ljude neko dovoljno razjari, da ih ritualom, gestom modernog šamana, onako neosveštene povede prema rušenju unutarnjih i vanjskih barijera. Zato su ga hapsili na sceni, ne samo zbog provokacija. The Doors je jedini bend kojem se i dalje stalno vraćam.

Muzika je uticala na to kako pišete, na teme vaše proze, pa i poezije. Na koji način vas je formirala kao ličnost?

Nemerljivo. Posmatrajući svoje spontane fizičke reakcije na muziku u prvoj mladosti, uočavajući naravno i vlastite emotivne reakcije na zvuk i na tekst, saznao sam više o sebi nego što sam, pretpostavljam, u to vreme naučio iz bilo koje druge umetnosti. Muzika je umetnost iznad svih. Kad je instrumentalna, ona ni na šta ne referiše, osim na drugu muziku. A ujedno je najviša tačka izražavanja i konceptualizovanja sveta. Zaista to verujem. Bliskim ljudima, ali i publici ponekad, umem da kažem ono što sam jednom čuo od Danijela Barenbojma: „Pokušajte da slušate neko muzičko delo od početka do kraja i dok traje pokušajte da ne mislite ni o čemu drugome. Svet vam više neće biti isti posle toga.”