Biram da budem na strani elite duha

„Ujak naše varoši” zbirka je pripovedaka Milisava Savića iz 1977. godine za koju je tada dobio Andrićevu nagradu, a ovo delo ima novo izdanje u Centru za kulturu Gradac iz Raške. Varoš je najpre fantastično, mitsko, mesto u kojem zajedno obitavaju ljudi i retke zveri, one koje nagoveštavaju onostrano, a u pozadini naizgled uravnoteženog patrijarhalnog života uvek nekako vreba u ljudima duboko ukorenjeno zlo. Izboriti se sa tim zlom i izagnati ga, odbraniti varoš od veštica, to je prevashodni zadatak likova. Ujak dobri harmonikaš, kao hroničar zbivanja, u svoj fokus podjednako smešta realno i nepojmljivo ne trudeći se mnogo da im objašnjava uzrok, već najpre da ih zabeleži, kao pravi narodni pripovedač, pri tom ne pridajući veći značaj nekom narodnom heroju ili fudbalskom geniju u odnosu na nekog neobjašnjivo bajnog konja. Jedna od pripovedaka zove se „Potraga za zakopanim blagom” i moglo bi se reći da Ujak, pa i junaci svake od priča, tragaju upravo za tim blagom većim od pukog materijalnog dobra, blagom koje leči.

Iako po svojoj strukturi i likovima koji se ponavljaju iz priče u priču ovaj pripovedni venac nalikuje na roman, najavljujete nastavak i novi roman...

Treći sam dobitnik Andrićeve nagrade, posle Isakovića i Mihailovića. Knjiga je omaž Andrićevom pripovedačkom majstorstvu. Pisao sam je u vremenima represije u političkom i kulturnom životu (likvidacija „crnog talasa”), do grla zaronjen u uređivanje „Književne reči”, u to vreme izrazito slobodnog i često politički osporavanog književnog glasila (iz kojeg sam te 1977. najuren), pa nisam stigao da napišem nastavak „Ujaka”. Evo, to sam uradio posle gotovo pedeset godina. Ujakova (anti)hronika produžiće se sve do današnjih dana, biće to priča o procvatu i propasti mitske varošice. One iz komunističkih i iz današnjih vremena.

Hronika jeste antihronika, najveći broj junaka jesu antijunaci. Da li su vam do danas bliski i prisniji ti simpatični probisveti koji će crkvu radije zameniti birtijom, tragati za čudesnom biljkom raskovnikom i skrivenim blagom, makar ih to ubilo?

„Ujaka” su zbog mitskih i fantastičnih slojeva kritičari smatrali mojim raskidom sa „crnom prozom”. Nije baš tako! Svi junaci uglavnom pripadaju svetu „crne proze” i svi oni imaju izrazito kritički stav prema učmaloj provincijskoj stvarnosti. Naravno, s nadom da se to može promeniti, pogotovo ako bi pronašli čudesni raskovnik.

Da li vam je u jeku socijalizma bilo uzbudljivo da portretišete senovitu stranu stvarnosti iz koje pragmatizam i racionalizam nisu izagnali iskru mita i narodskog mišljenja, tako bliskog Vuku, Glišiću, Nastasijeviću?

Svakako je bilo uzbudljivo, jer je književnost tada nešto značila. Drmala svet. Nudila nadu. Nije se svodila na pirotehniku. Fantastika je tanja žica u srpskoj književnosti. Iako je ona izvrnuto ogledalo dominantne, realističke. Dobar primer za to je proza Ilije Vukićevića: sva je bajkovita, ali u tamnim bojama. I ja se trudim da pišem „crnu fantastiku”.

Svet je mesto u kom se sreću vesnici onostranog, prelepi konji i krvoločni vukovi, veštice, kao druga strana ogledala sa odrazima udbaša Andrije, kapetana Vuka i mitskog partizana Filipa. Na koji način vidite odraze mitskog u istorijskom, kako mitsko opstaje u ideologiji ili odsustvu ideologije našeg digitalnog doba?

Mit je struktura na kojoj opstojava naša civilizacija a da toga mnogi nisu ni svesni. Čitajte „Ilijadu” i videćete da se današnji ratovi ništa ne razlikuju od onog iz tog čuvenog epa. Troja se iz veka u vek razara. Što je najgore, u Trojanskom ratu aktivno i sa uživanjem učestvuju i bogovi. Oni se zabavljaju, a smrtnici prolivaju reke krvi. I danas neki uživaju u tim ratovima, dok sirotinja strada. Poslednji ratovi na ovim prostorima izrodili su enormne bogataše, a većinu građana su pretvorili u kontejnersku klasu.

Nasuprot Gušavca, seoske nakaze koja na pokvaren način stiče moć nad sunarodnicima, u ovom pripovednom vencu postoji ideal lepote, koja je i sama često opasna. Kako tumačite taj odnos estetskog i etičkog u društvu i u pojedincu? Može li dugo da opstane maska zlog a lepog? Veštica Lela, lepa u mladosti, brzo se transformiše u rugobu...

Etika poslednjih decenija pokušava da se u ime estetike izagna iz književnosti. Ako bi se u tome uspelo, to bi bio kraj književnosti. Književnost nije stvar upicanjenih manekena i ulizica. Ona je ta koja je, po cenu velikih žrtava, palila i rasplamsavala prometejsku vatru. Nudila nadu da ovaj svet može biti bolji i pravedniji. Korupcije, nažalost, ima i u umetnosti. Štancovanje i forsiranje lažnih vrednosti – šta je to nego svojevrsna korupcija?

I kod vas je prisutan motiv tamnog vilajeta. Šta inače birate u situaciji „kajaćeš se ako... svakako”?

Biram da budem na strani elite duha. Manjine. Poniženih i obespravljenih. Siromašnih. Na strani mladih, uvek. Leva, leva. Ipak u meni, ostarelom i poraženom, još tinja šezdesetosmaški plamičak.

Kako se danas sećate te 1968. godine?

To je bila jedna od retkih prilika da se sačuva Jugoslavija i da postane demokratsko i slobodno društvo, na principima socijalne pravde. Da se to zbilo, Jugoslavija bi bila jedna od prvih članica Evropske unije. Godine 1968. mi smo zaista bili, po mnogo čemu, Evropa i svet. Bili smo generacija mira i ljubavi. Mladići stvoreni za ljubav, pozdravio nas je stihovima pesnik Dušan Matić. Tito nas je samo formalno podržao. Valjda je zaključio da bi suštinska podrška studentima ugrozila njegovu autoritarnu vlast. Već nekoliko godina po okončanju demonstracija biće ugušene sve liberalne reforme, zavladaće nečuvena represija u kulturi (zabrane knjiga i filmova i sudski procesi stvaraocima), doneće se ustav koji utire put raspadu Jugoslavije. Šezdeset osmoj odužio sam se romanom „Topola na terasi”. Možda to nije moj najbolji roman, ali je svakako jedan od malobrojnih o studentskoj pobuni koja je pružila nadu da se svet može menjati nabolje. U šezdeset osmoj su počeci svih potonjih, naših slobodarskih sanjarija.

Zlo je u vašim pričama uvek ili u pozadini zbivanja ili je pak previše očigledno. Koje je njegovo poreklo u priči i u svetu?

Zlo me ne zanima u metafizičkom smislu, kako ga je opisao Sv. Avgustin: kao Božju tvorevinu bez koje nije moguće ni dobro. Zanima me ljudsko zlo. Čovek je retki živi stvor koji je u stanju da čini zlo i drugim bićima i samom sebi, odnosno pripadnicima svoje vrste. Vuci se među sobom ne kolju. Literatura dobrim delom pokušava da odgovori na pitanje zašto je čovek – kako bi rekao Andrić – predodređen da trpi i čini nasilje. Zlo se može samo donekle objasniti na racionalan način, u mnogim slučajevima ostaje nedokučivo. Reklo bi se da pripada zaumnim slojevima ljudskog bića. Selimović je tvrdio da je literatura natpevano zlo. Ali sva sreća da se literatura bavi i boljom, svetlijom stranom ljudskog življenja. I te kako u „Pesmi nad pesmama”, „Dekameronu”, „Don Kihotu” – da pomenemo samo klasiku – ima prelepih pohvala životu, lepoti, ljubavi, prijateljstvu, radosti, smehu, svim vrstama uživanja. Sve više pomišljam na Kazanovu, koji je kao starac, usamljen u nekom češkom dvoru, ispisao sećanja na najlepše trenutke svog života. A oni su se sveli na ljubavi sa brojnim ženama i uživanja u putovanjima, hrani i vinu. Njegovi memoari su knjiga radosti i uživanja. Možda bih se i ja mogao oprostiti jednom takvom pričom.

Ujak je taj koji beleži i čuva priče od zaborava. Da li ste i sami kao pripovedač vođeni time?

Ujak je moj spisateljski alter ego. On je u isto vreme i sveznajući i nepouzdani pripovedač. Sveznajući jer se pojavljuje kao učesnik i svedok svih važnijih zbivanja u njegovoj mitskoj varoši, a nepouzdan jer sve priče prelama kroz vizuru svojih fantastičnih naočara. U pisanju sam sledio savet Maksima Gorkog dat Babelju: ako želiš da postaneš pisac, idi među ljude, pridruži se crvenoj konjici, pridruži se revoluciji. I ja sam se trudio da okusim što više od sirovog života, i ružnog i lepog, i slatkog i gorkog. Ako ne dovoljno, onda je to nadoknadio moj imaginarni Ujak.

Mnogo ste putovali i diplomatskom službom bili u uskoj vezi sa Rimom. Da li vam je i sada bliža živopisna mala srpska varoš od velikog svetskog grada?

Obožavam Rim, pa i druge svetske metropole. Ali odlično se osećam u mojim raškim predelima, na Kosovu i Metohiji, Rogozni, Pešteri. Tu kao da koračam stopama Rastka Petrovića i Aleksandra Deroka, većih svetskih putnika od mene. Uživam da popijem čašu kjantija u Trastevereu, pored Tibra, ali isto tako i čašicu brlje u prčvarnici na raščanskoj pijaci. Volim da se muvam između tezgi na San Lorencu u Firenci, među ribarnicama i baštama mediteranskog voća i povrća, no prija mi da na novopazarskoj pijaci naslađujem oči i opijam se mirisima golijskih čajeva, borovnica, malina, kupina, jagoda, oskoruša, drenjina.