Biti drugačiji oduvek je bilo teško
Mislim da će s vremena na vreme uvek neko biti predodređen za to da uništi dugo građeni mir, da zgazi civilizacijska dostignuća, kaže Žoakim Arena
Portugalski pisac Žoakim Arena autor je romana „Čovek-tigar i mister Čarls” (u izdanju Rio Magnusa i u prevodu Anamarije Marinović) za koju je dobio nagradu „Oceanos” za najbolje delo na portugalskom jeziku za 2023. godinu. Arena je rođen na Zelenortskim Ostrvima, kao pisac formiran je u Evropi i u Portugaliji, a mesto svog rođenja ovekovečio je upravo ovim romanom, pripovešću o Čarlsu Darvinu, koji oduševljen Zelenortskim Ostrvima istražuje floru i faunu tog podneblja. U izmaštanom susretu sa nekadašnjim robom dovedenim iz Brazila, koga zovu Čovek-tigar zbog retkog oboljenja kože i svetle puti isprskane mrljama, Darvinu su otvoreni novi svetovi kultura. Oni u ovoj priči postaju prijatelji koji se razumeju na nivou duha. Roman opisuje i istorijske činjenice, boravak ovog neobičnog roba na dvoru kraljice Marije Prve od Portugalije krajem 18. veka, ali i bekstvo kraljevske porodice u Rio de Žaneiro pred nadiranjem Napoleonove vojske u Portugaliju. Roman prikazuje sjaj dvora s jedne strane, i patnju robova, s druge...
Vaš roman odiše svežinom i uzbuđenjem otkrića. Da li ste iz tog razloga izabrali Čarlsa Darvina kao mladog naučnika koji tek upoznaje Zelenortska Ostrva, gde pronalazi neobične biljke, životinje, fosilne ostatke, ali i jednog posebnog čoveka?
U stvari, ono što me je privuklo Čarlsu Darvinu i Čoveku-tigru bio je susret njihovih različitih kultura. Nakon velikih plovidbi Kolumba, Vaska da Game, kapetana Kuka i drugih, ovo je trenutak aktivnog upoznavanja „drugog”. S druge strane, iako trgovina robljem za Ameriku već postoji, rasizam podstaknut naukom i dehumanizacija tamnoputih još uvek nisu stupili na scenu. Takođe, u Americi se Evropljani susreću s Indijancima i još uvek nismo upoznali svet u kom kulture ratuju jedne s drugima. Autorka Toni Morison napisala je roman „Milost” kako bi pokazala ono vreme u Americi u kom su belci, Afroamerikanci i Indijanci živeli u istim gradovima, istim susedstvima. A u slučaju Čarlsa Darvina i Čoveka-tigra, starca koji je nekoć bio rob, njihov susret odražava tačno takvo sučeljavanje kultura, trenutak opčinjenosti otkrivanja drugih koji su različiti od nas, ali isto kao i mi na različite načine obogaćuju svoje živote i pronalaze sreću. Konačno, iako sam izmaštao susret ova dva lika, fascinacija Čarlsa Darvina Zelenortskim Ostrvima i posebno ostrvom Santijago stvarna je. To je opisao u svom dnevniku, koji je nazvao „Cape de Verdes”. Bio je vrlo napredan mladi čovek otvorenog uma.
Lajtmotiv bele kože jednog roba i mrlja na njoj koje kao da sijaju, upečatljiv je simbol vašeg romana. Kako je to izgledalo u 19. veku – biti potpuno drugačiji, biti „crna ovca”?
Biti drugačiji oduvek je bilo teško, u svakom vremenu. Evrocentrizam bilo da je društveni, politički ili religiozni, od drugih je oduvek stvarao ili neprijatelje ili ljude koje treba pokrstiti u „našu veru”. Uz to, postoje fizičke različitosti, seksualne i kulturne opcije. Čovečanstvo je oduvek progonilo one drugačije. I danas se suočavamo sa tim iako živimo u 2025. godini. Ovo je uočljivo posebno sa ponovnim dolaskom ekstremnih desničara na vlast u nekoliko zemalja i njihovim diskriminatornim, ksenofobičnim i rasističkim merama. Nažalost, ne mislim da se čovečanstvo menja u ovom pogledu. Imamo kratko pamćenje i uvek će postojati ta skupina konzervativaca koji nikada neće prihvatiti činjenicu da postoje drugačiji ljudi, ljudi sa životima različitim od njihovih, kao i da je to savršeno normalno.
Doživljavate li Darvina kao naučnika, empiričara, logičara, ili ga vidite i kao umetnika, čoveka bogate imaginacije i osećajnosti?
Mislim da je mladi Čarls imao od svega toga po malo. Poseduje znanje koje je stekao na studijama na Edinburškom univerzitetu, iskustva sticana od malih nogu. Ali, takođe, i veliku osetljivost za zbivanja u svetu i živote ljudi. Primer za to je njegovo prijateljstvo sa bivšim robom koji ga je naučio tehnici balzamovanja ptica. Naučnik, prirodnjak u Darvinu već postoji u njegovoj urođenoj radoznalosti, što će ga učiniti nadarenom osobom koja razume život, ljude i prirodu. Samo neko sa ovim kvalitetima, neko u kome se spajaju naučnička radoznalost i umetnička osetljivost, mogao je da iznosi njemu svojstvena zapažanja. Zbog toga sam u svom romanu pokušao da osvetlim ovu stranu mladog čoveka retkih vrlina.
Može li nauka da postoji bez imaginacije? Šta mislite o takozvanoj veštačkoj inteligenciji?
Neko je rekao da je imaginacija za ljude važnija od znanja. To mnogo govori o nama. Ali u isto vreme, mislim da jedno teško može da opstane bez drugog. Možda je teže nešto zamisliti bez prethodnog saznanja. Kada je reč o književnosti, što je moja oblast, ona zavisi od imaginacije, ali i od sećanja. Za mene, sećanje je osnov čitavog stvaralaštva, čemu dodajem malo mašte. Imamo pisce sećanja, kao što je Gabrijel Garsija Markes, i pisce imaginacije, kao što je Žil Vern. Veštačka inteligencija rezultat je neizbežne evolucije novih tehnologija i znalo se da će jednoga dana doći. Ono što je važno jeste znanje o tome kako ćemo je koristiti i u kojim će delovima naših života biti korisna. Zato nemamo sumnje u to da će u bliskoj budućnosti mnoge od naših dnevnih zadataka obavljati veštačka inteligencija. To se već dešava. Malo je zastrašujuće zamišljati svet u kome ne postoji kontrola nad njom, ali ja sam optimista i mislim da će prevladati razum. U umetnosti može da se koristi kao još jedno od oruđa, produžetak umetnikove ruke, na primer, u kreativnom procesu. Kao i u prevođenju tekstova iz oblasti tehnike, podjednako. Ali ne mislim da će ikada moći da zameni pesnika ili proznog pisca. Književnost zavisi od ljudskog iskustva, literatura je odraz ljudskog stanja. Sve to mora da bude proživljeno, otpaćeno, proslavljeno, željeno, žuđeno, romantizovano – pre nego što postane literarna građa. Nije to samo pričanje priče. To je usađivanje u pripovest one najdublje suštine nas kao ljudskih bića i ne verujem u to da će u budućnosti moći da bude zamenjeno nečim drugim, proizvodnjom algoritama.
Vaš junak dolazi u Lisabon na dvor kraljevske porodice, gde se obrazuje i postaje umetnik, ali u životu biva i svedok prisilnog prosvećivanja. Kako vidite ovaj proces „donošenja civilizacije” zemljama trećeg sveta?
To je nešto što postoji od prvih civilizacija. Oduvek je opstajala ideja osvajanja i predstavljanja naših religioznih, društvenih, kulturnih, ekonomskih ideja drugim društvima. Egipćani su to činili Hetitima i drugim narodima, Makedonci Aleksandra Velikog činili su to u Persiji i u drugim delovima Azije. Onda i Rimljani, vitezovi krstaši, kolonijalne sile, počev od portugalske. U 19. veku postojala je potreba dehumanizovanja Afrikanaca kako bi ropstvo imalo opravdanje za uništavanje njihove kulture i pljačku njihovog bogatstva i sirovina. Beli čovek je doneo sa sobom svoju religiju i pretio narodu iz džungle paklom, nečim što nikada nisu mogli ni da zamisle. Vođe Pentekostalne crkve nametnuli su zapadnjačku odeću starosedelačkim ženama na Tahitiju i na Havajima. I šta danas imamo? Neokolonijalizam dela Zapada i Kine, koji zahtevaju iste te sirovine, a narodi Afrike i dalje žive u bedi. Neki to vide kao manevar kojim bi Afrika bila u zavisnom položaju u odnosu na Zapad, pa ostaje u stanju nerazvijenosti, opstajući samo kao snabdevač sirovina umesto da razvija države i društva na svojoj teritoriji.
Kako objašnjavate taj novi kolonijalizam i činjenicu da neki lider može da izabere vašu zemlju za izgradnju, recimo, rivijere?
Nastavljamo da živimo prema logici zakona jačeg. Danas, sa istrošenim društvenim i istorijskim vrednostima koje bi ujedinile međunarodnu zajednicu, posle Drugog svetskog rata, nastao je haos. Politički modeli nisu dali odgovor koji su ljudi očekivali i otvorili su puteve populizma, iskorišćavajući frustracije naroda. Sa završetkom svetskog poretka zasnovanog na solidarnosti, multilateralizmu i saradnji, reskiramo povratak totalnog varvarizma, koji smo videli u Gazi i u Ukrajini. Mislim da će s vremena na vreme uvek neko biti predodređen za to da uništi dugo građeni mir, da zgazi civilizacijska dostignuća. Logikom superiornosti koja uništavanje čitavih nacija i okupiranje njihove zemlje smatra savršeno normalnim.
Čovek-tigar često stoji između pravde i ljudske zlobe; on posmatra lažni patriotizam onih koji sebe nazivaju patriotama. Da li je to ono što se uvek vraća, ma gde živeli, jedan ili jedni, sami protiv svih?
To je mesijanska slika, neko ko se uzdiže iz haosa i uništenja protiv sila zla. Istorija nam je dala nekoliko primera ljudi koji su se borili gotovo sami protiv sveta na putu za ambis. Mislim da će uvek biti neko ko bi to učinio i na to treba da budemo ponosni – da budemo ponosni na nekog ko ustaje protiv tiranije, rđe u društvu i pogrešnih ideja. Mnogi od tih ljudi i žena bili su pisci koji su se svojim delima borili protiv zla. U 20. veku bilo ih je mnogo, na svim kontinentima.
Vaši junaci putuju i tako se povezuju, putuju i u samima sebi. Da li je putovanje metafora života za vas?
Volim život da posmatram kao putovanje. Ne mora to nužno da bude dugačak život. Može to da bude kratak život sa dugačkim putovanjem, kao što su mnogi pesnici živeli, na primer Artur Rembo. Da bi putovanje bilo najbolje moguće, mora da se dešava unutar čoveka i izvan njega. Uživam u tome da putujem i da razmišljam o svim susretima sa različitim ljudima i kulturama, kao što se to desilo nedavno, na mom putu u severoistočnu Indiju, u saveznu državu Asam. Književna putovanja dosežu daleko: zamislite literarne svetove Foknera, Borhesa, Virdžinije Vulf, Džojsa. Pisci su stalni i kompulzivni putnici. Ali u jednom trenutku života počinjemo da putujemo više unutar sebe, koristeći sve stečene informacije, iskustva i znanje za literarna putovanja, sa novim likovima i pričama tog univerzuma u našim glavama.
Čovek-tigar nastavio je život u Darvinovim sećanjima. Treba li tako da živimo, kao da ćemo postati deo nečijeg sećanja?
Moguće. U davnini je postojao mislilac koji je verovao u to da naš život može da bude san nekoga drugog, Boga ili nekog drugog bića. Sviđa mi se ova ideja, jer je vrlo borhesovska i otvara nekoliko slojeva postojanja ili mogućnosti drugih života izvan onih koje poimamo. Sve što ne iscrpljuje snove i maštu za mene je mogućnost trajanja literature. Ako smo likovi u nečijem snu, to je revolucionarno zbog toga što smo svesni svog postojanja u nečijoj podsvesti, što nam je blisko. U osnovi, to je totalna literatura, u beskonačnosti njenih mogućnosti.
