08.04.2025 у 17:45
Прва асоцијација на уметничке слике Воје Станића (1924–2024) јесте представа о човеку, али оном који изгледа, додуше, као да је изашао из анимираног филма, скоро карикатуралан у сталној жудњи да нешто ради, негде иде, чак и пузећи, као у некаквом модерном, ишчашеном бројгеловском или очуђеном магритовском свету. Слика као да је заустављени кадар великог метежа, покретне траке људских тлапњи, обичног које не може бити необичније... „А само профани човјек зна да је живот светиња”, како је говорио Бела Хамваш. Повод за ово сећање на Воју Станића ново је издање његове књиге „У доколици”, коју је објавио Градац. Већ при насумичном отварању, указују се његова запажања о уметности и животу, па и он сам као жива слика док у морнарској мајици умрљаној сликарском бојом и насумично пробушеној због
22.03.2025 у 13:00
Марта је служила Господа, Марија га је слушала... „А Марта се заузела да га што боље услужи и приступивши му рече: ’Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.’ А Исус одговарајући рече јој: ’Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала који јој се неће одузети’” (Лука 10, 38–42). Овај јеванђеоски цитат отвара приповест романа „Мартин удио” Сање Савић Милосављевић (у издању Бедем књига), који је недавно награђен књижевним признањем „Београдски победник” Библиотеке града Београда. Као и „Теферич на Славији”, претходни роман Сање Савић Милосављевић, и „Мартин удио” обједињује мозаик од приповести три наратора: Иване, уметнице која прави стрип о избеглицама, њену стваралачку и
16.02.2025 у 21:31
„Ујак наше вароши” збирка је приповедака Милисава Савића из 1977. године за коју је тада добио Андрићеву награду, а ово дело има ново издање у Центру за културу Градац из Рашке. Варош је најпре фантастично, митско, место у којем заједно обитавају људи и ретке звери, оне које наговештавају онострано, а у позадини наизглед уравнотеженог патријархалног живота увек некако вреба у људима дубоко укорењено зло. Изборити се са тим злом и изагнати га, одбранити варош од вештица, то је превасходни задатак ликова. Ујак добри хармоникаш, као хроничар збивања, у свој фокус подједнако смешта реално и непојмљиво не трудећи се много да им објашњава узрок, већ најпре да их забележи, као прави народни приповедач, при том не придајући већи значај неком народном хероју или фудбалском генију у односу на неког
10.01.2025 у 12:35
У седмој епизоди друге сезоне дистопијске серије „Silo”, приче чији је постапокалиптични свет затворио људе у огромне подземне силосе и у тоталитарни систем који забрањује било какву свест о животу изван њега, али и о историји и култури пре тог система, вођа – онај који фабрикује стварност, а ког тумачи Тим Робинс – свом сараднику пружа књигу „Чаробњак из Оза” Л. Френка Баума, као драгоцену реликвију из прошлог доба. Иако се могло очекивати да ће му предати Библију, неко Шекспирово дело, можда Мелвиловог „Моби Дика” или Делилово „Подземље”, он му као реликвију предаје ову ултимативну америчку утопију, прву велику америчку бајку, која је очигледно нашла своје место и у причи о једном тоталитарном систему, а ни у ком случају није намењена само деци, о чему говори и сликовити одломак из књиге
06.10.2024 у 23:15
Наслов нове књиге есеја Ђорђа Матића гласи „Све било је музика” (у издању Центра за културу „Градац” из Рашке, где се засад може набавити поруџбином на телефон 036/736-273). Овај загребачки, истарски и београдски писац и музички критичар већ насловом реферира на чувену песму Арсена Дедића, где је музика изједначена са љубавним осећањем, а затим нас подсећа на то да музика и јесте све, да нас је пратила од рођења и у свакој фази нашег живота и кроз успехе и падове доба којем припадамо. Есеји Ђорђа Матића кроз фасцинантну асоцијативност доказују да сваки звук у историји музике има утицај на оно што је дошло деценијама после, да све јесте повезано, као у поетици Црњанског. Матићеви текстови повезују великане музичке сцене од поменутог Арсена, преко Корнелија Ковача, Здравка Чолића,
08.05.2024 у 08:31
Свакодневица једног писца и дипломате, онако како ју је описао Милисав Савић у свом „Римском дневнику” (у издању Рашке школе) узбудљивија је од романа, посебно због тога што је Савић на дужности министра-саветника у амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, био од 2005. до 2008. године, када се Србија суочавала не само са проблемом Косова, које је прогласило независност, већ и са одвајањем Црне Горе. Притом, за Савића је у овом дневнику Рим, као град светске културе и уметности, извор сталних асоцијација на све виђено и прочитано, на српску и светску књижевност, на лични живот, док су текстови из италијанске штампе подсећање на и даље лош положај Србије после слике изграђене у Милошевићево доба. У свом дневнику, Савић описује и дружење са познатим писцима: Булатовићем, Кишом, Тишмом, Ма
