Гидра није био наш Мистер Бин

Скоро деценију, и то последњу деценију, стваралаштва Драгомира Бојанића Гидре (1933–1993) обележили су филмови из серијала о Жикиној династији и његова улога Хер Жике. Глумећи ту улогу, Гидра је понео усуд глумца из комедија и могла би се повући паралела с оним што прати британског глумца Роуана Еткинсона, који се прославио глумећи Мистер Бина. Али бих дискредитовао Гидру када бих га назвао нашим Мистер Бином. Бојанић је био далеко већи уметник, комплетан глумац, љубитељ поезије, писане речи...

Овако нашег познатог глумца описује Славко Степановић, историчар и аутор изложбе о Гидри „Пажња, снима се!”

Филм „У раскораку” сниман на Руднику

Поставка необјављених фотографија, записа, понеког предмета, где год се појави изазива велико интересовање, јер глумца представља у једном новом светлу, од раних почетака до последњих дана. Почетком године изложба је представљена у Дому културе на Руднику, а у мају се сели у Бањалуку поводом Ноћи музеја.

Степановић, иначе, виши архивиста у Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу, објашњава како је замишљено да изложба обиђе што више оних места у којима су снимљени значајни филмови из глумчеве каријере.

Изложба је настала поводом 70 година од Гидриног првог појављивања на филмском платну у филму „Ешалон доктора М” у режији Жике Митровића и 190 година Књажевско-српског театра у Крагујевцу, на чијој сцени је Бојанић започео своју професионалну каријеру.

Дакле, премијеру је изложба имала у у Крагујевцу, до сада је била на Сајму књига у Београду, у Нишу, на Руднику... Ни Бањалука није изабрана случајно: ту је сниман један значајан филм, везан за земљотрес (1969), који је погодио овај град, а то је „Дан дужи од године”. Како објашњава наш саговорник, „филм је режирао и сценарио радио Бранимир Тори Јанковић, такође Крагујевчанин, који је био Гидрин другар још из детињства.”

У селу Мајдан, на Руднику сниман је филм „У раскораку”, који се не бави ратом већ социјалним темама. На неки начин је међу првим остварењима који су најавили такозвани црни талас југословенског филма.

Одакле толико интересовање за овог глумца, питамо нашег саговорника?

– Припадам генерацији која је одрастала уз велика остварења југословенског филма, где је запажено место припада Бојанићу. Али додатни разлог зашто сам се заинтересовао за његов рад је то што је он рођени Крагујевчанин. У том граду је одрастао и направио прве глумачке кораке – одговара.

Наш саговорник каже да, када гледамо из данашње перспективе, можда чудно изгледа што је рано напустио позориште, али рано је и почео на „даскама које живот значе.”

– Глумом је почео да се бави у Крагујевцу у аматерским трупама, које су у оно време биле саставни део културне сцене. Гидра је каријеру почео јако млад 1951, још као радник у „Црвеној звезди”, фабрици за прераду конзерви, где је радио годину дана. С непуних 18 година постао је члан крагујевачког позоришта. На наговор својих колега је 1953. конкурисао и положио пријемни испит на Академији за позориште и филмску уметност, код Раше Плаовића и Јозе Лауренчића. Стигао до завршне године, све је испите положио, само никад није дипломирао – подсећа Степановић.

Као студент прве године академије почео је да глуми у Београдском народном позоришту, а позоришни живот је завршио у Југословенском драмском.

Наш саговорник издваја и причу о његовом тешком детињству и одрастању. Бојанић је рано остао и без оца и без мајке. Као дете је често мењао место боравка због очеве службе. Отац му је био наредник предратне жандармерије. Током Другог светског рата 1942. умрла му је мајка. Имао је Гидра и старијег брата. Глума је много тога променила.

Пут ка комедијама

Да ли је Гидра неоправдано остао у сенци Бате Живојиновића и Љубише Самарџића?

– Можда на неки начин, ако правимо паралелу. То су глумци који су исто годиште и који су се у исто време појављивали на филму. Њихове улоге се у тим првим филмовима преплићу. У филму „Валтер брани Сарајево”, који је прославио Живојиновића, главног антихероја глуми Бојанић. Чак и касније у комерцијалним или новокомпонованим филмовима, како су их звали осамдесетих година, глуме обојица – одговара.

Подсећа ипак да су шездесете и седамдесете године прошлог века биле су најплодније године Гидрине каријере. Када је имао 40 и више година остварио неке најважнијих улога, за неке је добио Златну арену у Пули, 1984. за филм „Свадба”. То је била највећа филмска југословенска награда, као наш Оскар. Добио је и главне награде публике на Нишком филмском фестивалу...

Степановић верује да је могао да да и више, али доживео је тренутак своје славе. Седамдесетих година режисерима који су радили комедије било је битно да се Бојанић појави, макар у епизодној улози, јер је то гарантовало гледаност. Више од 120 улога Гидра има у филмовима и телевизијским серијама и драмама.

На 31. филмском фестивалу у Пули, 1984. године појављује се у шест приказаних филмова.

Наш саговорник истиче и велики допринос који је настанку ове изложбе дала Бојанићева ћерка, Јелена, која је ауторима уступила доста личних фотографија, које до сада нису виђене.

Захваљујући њој исправљени су и неке нетачне или полутачне тврдње: о пореклу, школовању, раду у фабрици, позоришту и приватном животу. Рецимо, у штампи може да се прочита да је радио у Италији и да је као најбољи глумац добио награду за улогу револвераша на неком филмском фестивалу, што није тачно, мада је добио другу награду италијанских филмаџијама.