Осам чудних и истинитих чињеница о пауцима

Неки мужјаци паука сами желе да буду поједени. Црне удовице познате су по канибализму својих партнера, али то се заправо не догађа увек. Изузетак је црвена удовица чији мужјак се смешта у њену вилицу и ако га испљуне, он ће се тамо враћати све док га не поједе, пишу стручњаци са Смитсониана. У причи која је објављена на њиховом сајту, наведено је још чудних чињеница о пауцима, као на пример то да они могу видети оно што ми не можемо.

Одређене врсте салтицида (скакача) могу видети у спектрима, а показало се да неколико њих може видети и УВА и УВБ светлост.

– Неке тарантуле су у стању да избаце ситне иритантне длачице, познате као уртикацијске длачице, како би одвратиле потенцијалне грабежљивце, слично као што дикобраз користи своје бодље за одбрану. Иако су паукови углавном самци, постоје неки који формирају заједнице градећи велике заједничке паучине. Колоније могу имати на хиљаде јединки и они ће радити заједно како би онеспособили плен заробљен у њиховим мрежама и деле плен који су уловили, наводи се у овом тексту. Многима је непозната чињеница да постоје и врсте које се много лако прилагођавају да би дошле до плена. На пример, паук са лицем огра плете мрежу између предњих ногу, а затим виси изнад места кроз која плен вероватно пролази. Користећи своју мрежу као мрежу, хвата га врло лако. Пауци болас користе дугу свилену нит која завршава с лепком на крају и тиме практично пецају мољце, слично као рибари када забацују своју мрежу. И на крају паукове многи зову суперхеројима, јер у поређењу са њиховом тежином мрежа им је заправо јача и тврђа од челика. Постоји, наводно, више од 100 врста паукова који опонашају мраве тако што су развили сличан изглед, па чак и сличне феромоне. Већина то чини како би избегла грабљивце, али неколицина то чини како би лакше уловила мраве. Током 16. и 17. века веровало се да угриз тарантула, која је пронађена у италијанској регији Таранто, може да буде смртоносан, осим у случају да жртва заплеше, па је тако настао локални плес познат као тарантела.

Ове приче прикупио је Мајкл Милер, иначе чувар животиња у Националном зоолошком врту Смитсониан, који већину времена проводи бринући се о животињама.