Истетовирај ми бесну патку
Тату је у суштини бунтовни чин, може да означава припадност некој субкултури, а све више се на то гледа као на уметнички израз, поготово у свету
Људи од давнина украшавају своја тела симболима или цртежом, уношењем пигмента иглом под кожу. Тетоваже су некада у племенима и друштвима имале ритуално, статусно или заштитно значење. Данас су готово свуда око нас. Постоји стигма да их носе сумњиви типови, криминалци. Међутим, имају их и звезде фудбала, музичари, глумци, али и „обичан” свет. На те покретне слике гледа се у новије доба и као на врсту уметности артисте који их је урадио.
Тетоважом се бави и академска сликарка Сандра Јањатовић, која за наш лист каже да је завршила основне и мастер студије сликарства на Академији уметности у Новом Саду. Према њеном искуству са Новосађанима, међу онима који одлуче да ставе тетоважу највише је младих. Буде и старијих, а некад су то заједно отац и син, мајка и ћерка, који желе да носе исте симболе, те да се и на тај начин повежу.
Примећује да су различитих занимања и каријера, али да посебно има оних који су самозапослени, који имају неки свој бизнис.
„Они не морају да брину о томе шта ће ко да мисли”, каже Сандра.
Било је ситуација да и веома младе особе траже тетоважу, али саветује им да са тим сачекају, јер и физички и ментално још треба да се развију. Границе морају да постоје и за тату-артисте.
„Најбитније је да је чисто и да су ствари стерилне”, наглашава.
Када јој се људи јаве, описују најпре какву тетоважу желе. Док једни одмах објасне значење које та слика за њих има, други то не откривају. Одговоре које добија око значења слике често су једноставни. „Свиђа им се естетски”, каже. Али проналазе се у слици и на други начин.
„Девојка је положила за ауто и осећала је неку слободу када је почела да вози, па је хтела да то забележи и истетовирали смо јој аутомобилчић са крилима”, прича ова Новосађанка.
Сандрине илустрације су и веселе и шарене – жаба седи на печурки и чита књигу, мачке се играју у латицама цветова, а једна патка је јако бесна и преко мегафона се бори за права за све становнике језера...
У свом раду је наклоњена неотрадиционалном стилу, техници која за разлику од традиционалне, како објашњава, користи више боја и дебљина линије, па је и већа слобода артисте да осмисли дизајн који одговара одређеној особи.
Али свака особа бира тему и, уз неке савете, место на телу. Они који желе стално да гледају тетоважу, бирају подлактицу, где некад стоји и име родитеља које истетовирају после његове смрти. „Тако се подсећају на те особе”, каже.
Није баш згодно присећати се на тај начин прве љубави, напомиње узгред. Постоје начини за скидање ласером и резултати „могу да буду добри, али и такви да се тетоважа не скине цела или да можда остане ожиљак”. Ако се прекрива другом, та мора да буде већа и тамнија.
Према њеним речима, тетовирање је у суштини бунтовни чин, може да означава припадност некој субкултури, а све више се на то гледа као на уметнички израз, поготово у свету.
У тај свет уметности ова Новосађанка је ушла након што се опробала у гејминг индустрији као илустратор. Објашњава да је то чест пут којим студенти са академије крену јер у ИТ имају и пословну прилику, али да се она заинтересовала за тату-рад када је кренула у потрагу за неким ко ће прекрити њену прву тетоважу, коју је ставила након матурске екскурзије. Наишла је на Италијана који се доселио у Пожаревац, одакле му је супруга, и код њега је затим као шегрт пекла занат.
