Насушна потреба и човека и света
По истини се оријентишемо и градимо свој пут Истина је да постојимо; да смо ту где јесмо; да при чистој свести, отворених очију, видимо онако како јесте. Ако то негирамо, онда смо изван реалног света, тада смо у лажи. А с обзиром на то да су лажи негација чињеница, стварног стања, онда и сам наш живот није у сагласју са стварношћу
Истина је насушна потреба и човека и света. По њој се човек оријентише и свој пут гради. Када хоће нешто да сазна, да би одговарајућу одлуку донео, себе позиционирао и ситуирао у овом свету или себе духовно саздавао, човек трага за истином, за чињеницама које реално показују стварност, како је било или како јесте. Она је темељ живота. Све друго је привид, фикција, манипулација.
Лаж не надилази време
Знате ли човека који је у животу успео живећи по лажи? Истински успео, створивши добро дело за вечност! То је немогуће.
Истина је ослонац, лаж је заблуда. Истина припада вечности; лаж не надилази време.
Живети по истини значи бити у миру, имати мир, живети у сагласју с универзумом и имати мирну савест.
Понашање одаје човека. Човек који не говори истину, који има неку недоличну тајну, који се заклања иза лажи, живи у страху, плаши се последица које могу наступити кад се то открије. Када таквом човеку поставите неко једноставно питање, чији одговор би могао отворити пут ка његовој тајни, он то доживљава као напад, невољно одговара, реагује експлозивно, као да се налази у стању самоодбране.
Истина се мирно износи.
Отворен, искрен разговор је природно стање човека.
Има људи који не желе да чују истину, сматрају да им је лакше да буду у заблуди, да живе у лажима. Из гордости и сујете, зато што су у лажи, не желе да се помире са истином. А то је, рекосмо, услов мира. Из тог разлога разуман човек позива узнемиреног човека: „Помири се са истином.” Кад спозна и прихвати истину, човек задобија смирење, у стању је да сагледа себе и своје место у свету, способан је да разумно размишља и да тражи рационално решење задатака који се пред њима налазе.
Истина је у свези с другим темељним вредностима сваке творевине. Где је Истина, ту је и Правда, а то је израз Љубави. На руском језику реч истина се каже правда; а реч правда се изговара справедливость. Духовно надахнуће људи изаткало је језик његов.
Разуман човек зна да на истини све почива. Он полази од истине и истином се руководи. Зато и Аристотел за свог учитеља рече: „Драг ми је Платон, али ми је дража истина.”
Истина је оно што постоји. Зато се она не може сакрити. Чуо сам од пријатеља аутентичну причу из времена Другог светског рата о ноћном сусрету двојице познаника, припадника супротстављених страна у тадашњем грађанском рату у Србији. У току ноћи, с времена на време, по неко од бораца се искраде из јединице којој припада и упути се ка својој кући, да посети породицу, понесе шта од хране. Једне ноћи, у шуми надомак села, долазећи и прикрадајући се с различитих страна, сретну се двојица комшија. Почне расправа међу њима око тога ко је у праву у грађанском рату. Један од њих је с пушком, други без пушке. Обојица, сваки са своје стране, енергично бране идеологију. Расправа на месечини, у пустој шуми, распламсала се. Наоружани војник репетира пушку и упери је у супарника. Голоруки војник моли да га не убије. Упозорава га да ће се кад тад сазнати да га је он убио. Наоружани војник се на то подсмева, казујући: „Ко може сазнати, кад нема живе душе?! Нема сведока, нико неће знати да сам те ја убио!” Уплашени голоруки војник, у борби за живот, погледа у небо, па некако, као са надом, вели: „Ево, месец је сведок!” Нападач се на то још више зацерека и – потеже окидач. Оста на земљи непомично тело.
И месец је сведок
Рат се завршио. Убијени војник припадао је победничкој страни у рату. Зато је нова власт настојала да сазна ко је убица. Истрага је била безуспешна. Човек који је убио свог комшију, идеолошког и ратног супарника, по завршетку рата, вратио се на своје имање, у политику се није мешао, нити је желео да било шта говори о својим ратним данима. Привидно је живео у складном браку.
Једне ноћи, након што је неким послом био напољу, улази у кућу и сладострасно се смеје. Пита га жена зашто се смеје. А он вели: „Гледам, пун месец, исти као онда када убих ону будалу!” Једино њој тада признаде убиство. Не прође много времена, посвађаше се њих двоје. Жена се нађе увређеном, па да се освети мужу, оде у полицију и пријави супруга за убиство у току рата. И, ето, месец је заиста био сведок!
