Кића – више од папагаја

Звао се Кића. Мали, шарени, тврдоглави папагај с погледом који је умео да те ухвати баш онда кад ти је највише требало да те неко разуме. Није знао да прича много – само једно или два смешна понављања, али је више говорио ћутањем, крилима, погледом, тишином кад му нешто није било по вољи.

Дошао је у наш дом случајно, као поклон. Испрва нисам знао шта да радим с њим. Био је сићушан, али је правио буку као да у кавезу живи оркестар. Временом, међутим, схватио сам – Кића није био само кућни љубимац. Он је био ритам ујутру, поздрав кад се вратим кући, шапат тишине у данима туге.

Имао је ритуале. Кад би видео светло ујутру, почео би да пева, али не одмах – сачекао би да види да ли си се пробудио. Ако јеси, дао би свој тон, као да каже: „Хеј, ту сам.” А кад ниси био расположен, знао је. Не би певао. Само би седео, гледао те својим ситним очима, климајући главом као да жели да каже – проћи ће, само седи ту са мном.

Кића је волео једно старо огледало које смо му ставили у кавез. Сатима би причао с „пријатељем” из огледала, чепркао му кљун, слагао перје. А онда би се окренуо према нама, као да каже: „Доста сад с њим, да видим шта ви радите.”

Био је нежан, али поносан. Никада се није мазио, али је знао да је вољен. Кад бисмо заборавили да му отворимо кавез – није се љутио. Само би нас гледао. Тај поглед… био је тих, али пун значења. Речитији од хиљаду речи.

Кића нас је научио тишини. Стрпљењу. Раду због радости, не због награде. И томе да љубав не мора да виче, да буде велика и гласна – довољно је да стојиш поред неког и да те гледа док дишеш.

Кад нас је напустио, кавез је остао исти. Огледало, играчке, посудице. Али простор – не. Тишина је била тежа него икада. Као да је део куће нестао. Део нас.

Кића није био само папагај. Био је пријатељ. Сапутник. Огледало наше свакодневице. И сада, кад чујем птице напољу, или кад ми поглед побегне ка празном месту на полици – сетим се њега. И у тој тишини, негде између сећања и захвалности, знам – још је ту.