Аутентични шарм банатске вароши

На североистоку Баната, скоро на граници с Румунијом, где се оранице простиру попут отворене књиге, Кикинда има посебно „поглавље”, и то довољно занимљиво да се они који га „прочитају” изнова враћају. Има нешто у том ваздуху, у глини, у тишини дрвећа. У приповедању о џиновској бундеви, тешкој колико и мањи аутомобил, које не јењава, припремама за дочек пернатих гостију који баш овде долепршају одасвуда да презиме.

Лудаја – краљица јесени

Бундева, тиква, дулек или лудаја важи за краљицу јесени. Њој су у Кикинди пре 40 година посветили једну од најаутентичнијих манифестација у Србији – „Дани лудаје”. Отпочела је као једнодневно такмичење у мерењу најтеже и најдуже лудаје, које сећа на време када су људи, да би описали колико је Кикинда равна, говорили: „Попнеш се на лудају и видиш Кекенду”.

Попели су се Кикинђани и на свечано постоље да приме „Туристички цвет”, награду за најбољу туристичку манифестацију у Србији 2017. године.

Посебан куриозитет ове манифестације огледа се у чињеници да је на првим „Данима лудаје” најтежа измерена бундева имала 99 килограма, а ове године вага је показала 832 килограма. Тибор Кокаи из Мађарске прославио је пету победу.

– Јако је било топло лето, тако да је било дана када смо трошили преко хиљаду литара воде за наводњавање – истакао је Тибор Кокаи приликом доделе признања. Како је рекао, најтежи део посла је донети лудају од њиве где је расла у близини Будимпеште до Кикинде, јер у превозу плод може да се оштети. Зато су он и његова супруга Мелинда донели две најтеже бундеве и заслужено освојили прва два места. Тибор је постао шампион с тиквом од 832 килограма, а Мелинди је вицешампионску позицију обезбедила бундева од 779,5 килограма.

Радован Закић из Кикинде понео је титулу за најслађу – 13 брикса. Слаткоћа лудаје мери се уређајем који се зове рефрактометар, а мерна јединица је брикс. Прва награда за најдужи плод тикве, коју још зову и „банатска банана”, припала је Кикинђанки Гордани Лазић са плодом дугим 295 центиметара.

Сајам, занати и укуси Баната

Лудаја, као и сама манифестација, постали су бренд града. Предузимљиви појединци су то искористили за покретање породичног бизниса – производњу брашна од бундеве, хладно цеђеног уља од семенки и сл.

Манифестација је била прилика и да се локални, али и други предузетници представе на традиционалном Сајму предузетника. Док је у највећој „гостинској соби” средње Европе, на градском тргу, била постављена улица старих заната.

Посетиоци су осетили укусе Баната на чувеном фруштуку, на којем су бројна удружења из земље и иностранства представила гурманлуке својих крајева. Било је и песме и игре – и није чудо што се утисци још нису слегли.

Банатски фруштук

Банатски фруштук или доручак вековима је представљао традиционални начин исхране банатских паора. На трпези се налазе пите, проје, хлеб, чварци, кобасице, кромпири „у капуту” или „чакширама”, штрудле с маком, рогачем, шљивама, лудајом, ситни колачи…

Велики избор хране, сокова, вина и ракије, уз бећарску музику, задовољавају сва чула – а да ли им се препустити, свако говори у своје име.

Совембар – месец сова

Кад се последња тиква однесе кући, град се припрема за нешто сасвим друго. Стиже новембар – месец сова, Совембар.

Пре десетак година уочено је да се у крошњама дрвећа налази велики број сова ушара или малих сова и да овде проведу зиму. Од 2012. године градски трг је највеће зимско станиште сова ушара на планети. Избројано је једне године чак преко 700 јединки, а на једном дрвету 146.

Необичан природни феномен да крајем јесени и с првим зимским данима мале сове бирају да се ушушкају баш у крошњама дрвећа на кикиндском тргу, још није до краја објашњен. Ипак, те птице изабрале су Кикинду, па се град труди да буде добар домаћин.

Стога се у Кикинди већ 13. Годину заредом организује манифестација „Совембар”, када је све у знаку сова – тих занимљивих, корисних птица, због којих овамо хрле туристи из Русије, Велике Британије, чак и из Америке – прелете океан да би гледали мале сове начичкане у крошњама дрвећа.

Мамутица Кика и музеј

У Кикинду се не иде само због манифестација, већ и због оног што остаје кад се „светла угасе”. У дворишту Народног музеја Кикинде налази се копија мамутице Кике у природној величини, а скелет, готово читав, на првом спрату.

Кика је откривена 1996. године у глинокопу фабрике „Тоза Марковић” на дубини од 21 метар. И она је постала један од симбола града. Била је висока око пет и дуга око седам метара, а тешка око седам тона. Кљове су јој дужине 3,5 метара.

Кости су испричале читав њен живот, па тако данас знамо да Кика припада врсти степског мамута, да је боловала од реуматизма и спондилозе, била стара 64 године.

Уметност у глини

Зрно уметности „посејано” је у кикиндској равници. Ту су и вајари нашли дом. Интернационални симпозијум скулптуре у теракоти „Тера” постоји од 1982. године. Јединственим у свету га чине скулптуре у теракоти великог формата. У Кикинди нису само лудаје џиновске – овде је џиновска и пећ која омогућава скулпторима да праве дела великих димензија.

Отварањем музеја „Тера” децембра 2017. године, у некадашњој згради мањежа касарне, остварена је вишедеценијска жеља уметника да се вајарски радови трајно прикажу у граду у коме су и настали.

Сувача – бисер народног градитељства

Зрно по зрно – погача, до које је некада у Војводини водио пут преко сувача, најстаријих сувих млинова равнице, у којима се за млевење жита користила коњска снага. Данас су мало познате, иако су се појавиле пре ветрењача.

Једина преостала сачувана у нашој земљи је у Кикинди, а средином 19. века у Панонској низији било је око 50.000 оваквих млинова.

Радно време Суваче: уторак–субота: од 10 до 16 часова, недељом и понедељком: затворена за посете. Ако пожелите да чујете причу о овом бисеру народног градитељства и о томе како се у млиновима на суви погон, с великим точком кога су покретали упрегнути коњи, млело жито, али и паприка и бибер – најбоље је да се најавите туристичкој организацији. Ту се треба распитати и за околне винарије, где отићи на фруштук, а где на ручак.

Људи који чувају традицију

Кикинда има и занимљиве суграђане. Ми смо се давних дана упознали с Мирном Рацков – једином опанчарком у Србији. Она од 2009. године у својој радионици израђује преко 40 врста опанака, а производи и другу обућу, попут ципела и мушких чизама за игре из Војводине.

Правила је обућу за глумце у серији „Корени”. Највећи наручиоци су и даље културно-уметничка друштва.

Најлепша улица

Показали су нам љубазни домаћини и улицу Генерала Драпшина. Пре 10 година била је 22. на листи најлепших улица света. Високе крошње 389 стабала америчког копривића, по које липе, америчког сребрног јасена и дуда интересантне су чак и када остану без лишћа.

Оријент експрес из романа Агате Кристи

Мало је оних који не осете носталгију и жељу да се укрцају на воз, слушајући на лицу места о 15. новембру 1857. године. Тога дана је пуштена у саобраћај деоница Сегедин–Кикинда–Темишвар, део 700 км дуге пруге Будимпешта–Базјаш. Била је то прва пруга за јавни саобраћај у југоисточној Европи која је повезивала Кикинду са најзначајнијим центрима Европе. Колико је била важан железнички чвор говори податак да су овуда саобраћали неки од најважнијих возова Оријент експреса (Париз–Беч–Кикинда–Букурешт–Истанбул), Остенде експрес (Лондон–Брисел–Кикинда–Букурешт–Констанца), Балкан експрес (Берлин–Будимпешта–Кикинда–Букурешт), Симплон експрес (Париз–Венеција–Кикинда–Букурешт). О живописној историји и важности железнице за овај град сведочи локомотива постављена испред железничке станице из 1916. у Будимпешти – музејска локомотива.