Autentični šarm banatske varoši

Na severoistoku Banata, skoro na granici s Rumunijom, gde se oranice prostiru poput otvorene knjige, Kikinda ima posebno „poglavlje”, i to dovoljno zanimljivo da se oni koji ga „pročitaju” iznova vraćaju. Ima nešto u tom vazduhu, u glini, u tišini drveća. U pripovedanju o džinovskoj bundevi, teškoj koliko i manji automobil, koje ne jenjava, pripremama za doček pernatih gostiju koji baš ovde dolepršaju odasvuda da prezime.

Ludaja – kraljica jeseni

Bundeva, tikva, dulek ili ludaja važi za kraljicu jeseni. Njoj su u Kikindi pre 40 godina posvetili jednu od najautentičnijih manifestacija u Srbiji – „Dani ludaje”. Otpočela je kao jednodnevno takmičenje u merenju najteže i najduže ludaje, koje seća na vreme kada su ljudi, da bi opisali koliko je Kikinda ravna, govorili: „Popneš se na ludaju i vidiš Kekendu”.

Popeli su se Kikinđani i na svečano postolje da prime „Turistički cvet”, nagradu za najbolju turističku manifestaciju u Srbiji 2017. godine.

Poseban kuriozitet ove manifestacije ogleda se u činjenici da je na prvim „Danima ludaje” najteža izmerena bundeva imala 99 kilograma, a ove godine vaga je pokazala 832 kilograma. Tibor Kokai iz Mađarske proslavio je petu pobedu.

– Jako je bilo toplo leto, tako da je bilo dana kada smo trošili preko hiljadu litara vode za navodnjavanje – istakao je Tibor Kokai prilikom dodele priznanja. Kako je rekao, najteži deo posla je doneti ludaju od njive gde je rasla u blizini Budimpešte do Kikinde, jer u prevozu plod može da se ošteti. Zato su on i njegova supruga Melinda doneli dve najteže bundeve i zasluženo osvojili prva dva mesta. Tibor je postao šampion s tikvom od 832 kilograma, a Melindi je vicešampionsku poziciju obezbedila bundeva od 779,5 kilograma.

Radovan Zakić iz Kikinde poneo je titulu za najslađu – 13 briksa. Slatkoća ludaje meri se uređajem koji se zove refraktometar, a merna jedinica je briks. Prva nagrada za najduži plod tikve, koju još zovu i „banatska banana”, pripala je Kikinđanki Gordani Lazić sa plodom dugim 295 centimetara.

Sajam, zanati i ukusi Banata

Ludaja, kao i sama manifestacija, postali su brend grada. Preduzimljivi pojedinci su to iskoristili za pokretanje porodičnog biznisa – proizvodnju brašna od bundeve, hladno ceđenog ulja od semenki i sl.

Manifestacija je bila prilika i da se lokalni, ali i drugi preduzetnici predstave na tradicionalnom Sajmu preduzetnika. Dok je u najvećoj „gostinskoj sobi” srednje Evrope, na gradskom trgu, bila postavljena ulica starih zanata.

Posetioci su osetili ukuse Banata na čuvenom fruštuku, na kojem su brojna udruženja iz zemlje i inostranstva predstavila gurmanluke svojih krajeva. Bilo je i pesme i igre – i nije čudo što se utisci još nisu slegli.

Banatski fruštuk

Banatski fruštuk ili doručak vekovima je predstavljao tradicionalni način ishrane banatskih paora. Na trpezi se nalaze pite, proje, hleb, čvarci, kobasice, krompiri „u kaputu” ili „čakširama”, štrudle s makom, rogačem, šljivama, ludajom, sitni kolači…

Veliki izbor hrane, sokova, vina i rakije, uz bećarsku muziku, zadovoljavaju sva čula – a da li im se prepustiti, svako govori u svoje ime.

Sovembar – mesec sova

Kad se poslednja tikva odnese kući, grad se priprema za nešto sasvim drugo. Stiže novembar – mesec sova, Sovembar.

Pre desetak godina uočeno je da se u krošnjama drveća nalazi veliki broj sova ušara ili malih sova i da ovde provedu zimu. Od 2012. godine gradski trg je najveće zimsko stanište sova ušara na planeti. Izbrojano je jedne godine čak preko 700 jedinki, a na jednom drvetu 146.

Neobičan prirodni fenomen da krajem jeseni i s prvim zimskim danima male sove biraju da se ušuškaju baš u krošnjama drveća na kikindskom trgu, još nije do kraja objašnjen. Ipak, te ptice izabrale su Kikindu, pa se grad trudi da bude dobar domaćin.

Stoga se u Kikindi već 13. Godinu zaredom organizuje manifestacija „Sovembar”, kada je sve u znaku sova – tih zanimljivih, korisnih ptica, zbog kojih ovamo hrle turisti iz Rusije, Velike Britanije, čak i iz Amerike – prelete okean da bi gledali male sove načičkane u krošnjama drveća.

Mamutica Kika i muzej

U Kikindu se ne ide samo zbog manifestacija, već i zbog onog što ostaje kad se „svetla ugase”. U dvorištu Narodnog muzeja Kikinde nalazi se kopija mamutice Kike u prirodnoj veličini, a skelet, gotovo čitav, na prvom spratu.

Kika je otkrivena 1996. godine u glinokopu fabrike „Toza Marković” na dubini od 21 metar. I ona je postala jedan od simbola grada. Bila je visoka oko pet i duga oko sedam metara, a teška oko sedam tona. Kljove su joj dužine 3,5 metara.

Kosti su ispričale čitav njen život, pa tako danas znamo da Kika pripada vrsti stepskog mamuta, da je bolovala od reumatizma i spondiloze, bila stara 64 godine.

Umetnost u glini

Zrno umetnosti „posejano” je u kikindskoj ravnici. Tu su i vajari našli dom. Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti „Tera” postoji od 1982. godine. Jedinstvenim u svetu ga čine skulpture u terakoti velikog formata. U Kikindi nisu samo ludaje džinovske – ovde je džinovska i peć koja omogućava skulptorima da prave dela velikih dimenzija.

Otvaranjem muzeja „Tera” decembra 2017. godine, u nekadašnjoj zgradi manježa kasarne, ostvarena je višedecenijska želja umetnika da se vajarski radovi trajno prikažu u gradu u kome su i nastali.

Suvača – biser narodnog graditeljstva

Zrno po zrno – pogača, do koje je nekada u Vojvodini vodio put preko suvača, najstarijih suvih mlinova ravnice, u kojima se za mlevenje žita koristila konjska snaga. Danas su malo poznate, iako su se pojavile pre vetrenjača.

Jedina preostala sačuvana u našoj zemlji je u Kikindi, a sredinom 19. veka u Panonskoj niziji bilo je oko 50.000 ovakvih mlinova.

Radno vreme Suvače: utorak–subota: od 10 do 16 časova, nedeljom i ponedeljkom: zatvorena za posete. Ako poželite da čujete priču o ovom biseru narodnog graditeljstva i o tome kako se u mlinovima na suvi pogon, s velikim točkom koga su pokretali upregnuti konji, mlelo žito, ali i paprika i biber – najbolje je da se najavite turističkoj organizaciji. Tu se treba raspitati i za okolne vinarije, gde otići na fruštuk, a gde na ručak.

Ljudi koji čuvaju tradiciju

Kikinda ima i zanimljive sugrađane. Mi smo se davnih dana upoznali s Mirnom Rackov – jedinom opančarkom u Srbiji. Ona od 2009. godine u svojoj radionici izrađuje preko 40 vrsta opanaka, a proizvodi i drugu obuću, poput cipela i muških čizama za igre iz Vojvodine.

Pravila je obuću za glumce u seriji „Koreni”. Najveći naručioci su i dalje kulturno-umetnička društva.

Najlepša ulica

Pokazali su nam ljubazni domaćini i ulicu Generala Drapšina. Pre 10 godina bila je 22. na listi najlepših ulica sveta. Visoke krošnje 389 stabala američkog koprivića, po koje lipe, američkog srebrnog jasena i duda interesantne su čak i kada ostanu bez lišća.

Orijent ekspres iz romana Agate Kristi

Malo je onih koji ne osete nostalgiju i želju da se ukrcaju na voz, slušajući na licu mesta o 15. novembru 1857. godine. Toga dana je puštena u saobraćaj deonica Segedin–Kikinda–Temišvar, deo 700 km duge pruge Budimpešta–Bazjaš. Bila je to prva pruga za javni saobraćaj u jugoistočnoj Evropi koja je povezivala Kikindu sa najznačajnijim centrima Evrope. Koliko je bila važan železnički čvor govori podatak da su ovuda saobraćali neki od najvažnijih vozova Orijent ekspresa (Pariz–Beč–Kikinda–Bukurešt–Istanbul), Ostende ekspres (London–Brisel–Kikinda–Bukurešt–Konstanca), Balkan ekspres (Berlin–Budimpešta–Kikinda–Bukurešt), Simplon ekspres (Pariz–Venecija–Kikinda–Bukurešt). O živopisnoj istoriji i važnosti železnice za ovaj grad svedoči lokomotiva postavljena ispred železničke stanice iz 1916. u Budimpešti – muzejska lokomotiva.