Балет „Нечиста крв” ускоро пред немачком публиком
Софки сам дала чело, инструмент који ће као њен унутрашњи глас дочарати њена различита осећања. У ту сврху смо користили народну песму „Маријо, бела кумријо”, каже Бојана Ненадовић Отрин, кореограф
Не догађа се често да у иностранству буде изведена балетска представа по роману неког познатог српског писца и зато је прича Бојане Ненадовић Отрин, балерине и кореографа, посебна. Наиме, она ће у Државном позоришту града Халеа, у Немачкој, поставити балет по роману Борисава Станковића Нечиста крв. Премијерно извођење ће бити 24. октобра, под називом Unreines Blut. Програм који прати представу објашњаваће причу, а и иначе је уобичајено за ово подручје да се у позориштима нуди нека врста увода за публику.
Бојана Ненадовић је рођена у Немачкој, где је балетско образовање стекла на Академији у Минхену. Активну играчку каријеру је почела у Дизелдорфу, а наставила у Марсељу, Хамбургу и Берлину. Сарађивала је са Динком Богданићем у ХНК у Загребу. Остварила је значајне роле у класичним балетима, а играла је и у делима Баланшина, Нојмајера, Ека... Активну каријеру је завршила 2013. после 19 одиграних сезона у позоришту. Потом се усавршавала за балетског педагога у Берлину и Паризу, a на факултету у Минхену, где је уписала мастер из славистике, упознала је и проф. Олгу Стојановић, сада драматурга у новопостављеном балету, о ком, уочи премијере, за Политику каже: „Избор да Станковићево дело прикажем у облику балетске представе потиче из мог бављења романом Нечиста крв током студија славистике на Универзитету у Минхену. Док сам истраживала податке о настанку и ширем временском контексту о којем роман говори, све време сам имала слике како бих одређене метафоре из њега приказала на сцени. Чињеницу да ми се пружила прилика да заиста остварим та маштања и да поставим целовечерњи балет доживљавам као велик дар, посебно у односу на моје кратко кореографско искуство. У вези са избором тематике и усклађивањем са репертоарском политиком позоришта у Халеу нисам ни у једном тренутку имала осећај да бих морала да се борим да се моја идеја оствари, тако да је цео процес био из различитих разлога дуготрајан, али врло позитиван.”
Поред Станковићеве књижевности, немачкој публици приближићете и музику Коњовића, која је у основи балета уз друге светске композиторе. Ко вам је помагао у избору музике, а ко је осмислио костиме и сценографију?
У првом скупљању идеја за реализацију уметнички тим се концентрисао на апстрактну музику Прокофјева и на једну српску народну песму као два контраста која би означавала два света протагонисткиње Софке: прво свет у којем је у интеракцији са другим ликовима, а друго њен унутрашњи свет интроспекције и емоција. Саветник за музику био је мој дугогодишњи пријатељ Паскал Севажол. Он је и сам завршио балетско образовање у школи Париске Опере и играо неколико година у Лондону, све док због повреде није морао да прекине и потом почео да ради као балетски корепетитор. По питању српске музике нам је Олга Стојановић пружила избор различитих композитора, а на крају сам одабрала оно што ће најбоље дочарати атмосферу конкретне сцене. Како се музика за овај балет састоји од композиција различитих аутора, било је потребно прилагодити их и аранжирати како би оркестар могао да добије партитуру за увежбавање. У томе ми је помогао диригент из Аустрије Кристоф Хубер, који је из прве разумео какве боје сам замишљала у одређеним сценама и који је приредио српску народну песму Маријо, бела кумријо за чело и оркестар. Сценографију сам поверила дугогодишњем пријатељу и ликовном уметнику Василију Стојановићу, који дуго живи у Немачкој и чије естетске визије ми се чине веома драгоценим. За костиме је задужена бивша балерина, а сада костимограф Роза Ана Шанса. У драматуршком смислу било је важно да имам особу којој могу да се обратим са питањима o роману и мојој интерпретацији, али и за предлоге за музику. Зато сам замолила Олгу Стојановић, доценткињу за српски језик на Универзитету „Лудвиг Максимилијан” у Минхену, да се придружи уметничкој екипи, на шта је срећом пристала.
Колико ће бити играча на сцени и на који начин ће бити реализована ваша кореографска идеја?
Позориште у Халеу располаже балетским ансамблом од 19 чланова и потрудила сам се да их све поставим на сцену. Како бих приказала један од бројних слојева романа, одлучила сам се да употребим различите стилове игре за друштво старог турског доба и за нове богаташе који покушавају да се етаблирају у новој средини помоћу склапања бракова са припадницима других слојева. Поред тога, учинило ми се важним подвући Софкин емотивни свет и интроспекцију, штo је тешко приказати без речи. Због тога сам донела одлуку да Софки дам чело, инструмент који ће као њен унутрашњи глас дочарати њена различита осећања. У ту сврху смо се и одлучили да користимо народну песму Маријо, бела кумријо, која ће бити у балету као лајтмотив у различитим аранжманима. Последња уметничка одлука вредна спомена јесте да су ми се за овај подухват чиниле битнима теме универзалног значаја, које се до данас у одређеним деловима земље још нису промениле. Та свевременост ме је инспирисала да поставим на сцену две певачице које ће певати на српском и руском језику. Ради се о црквеним песмама и неће бити за њих превода на немачки. Оне ће деловати као покретач приче и свих догађаја у вези са Софкином судбином, представљаће притом линеарно и циклично време и, у суштини, указиваће на вечно присутне теме које мењају друштвене и економске околности за појединце, као што је положај жене и њена економска вредност при венчању. Певачице певањем, као другом врстом уметности, персонификују време и тако стоје ван догађаја приче која се одвија кроз покрет и игру.
Активну балетску каријеру остварили сте у Немачкој. Реците нам нешто више о томе...
После школовања на академији у Минхену почела сам своју активну каријеру у Дизелдорфу, потом су следили ангажмани у Марсељу, Хамбургу и Берлину. Затим сам се придружила свом некадашњем професору и првом балетском мајстору у Берлину Динку Богданићу, који је тада преузео дирекцију балета ХНК у Загребу и искрено сам уживала у његовим кореографијама. Била сам ангажована у Марибору и Љубљани, уз различита гостовања, од којих је најинтензивнија била сарадња са ареном у Верони. Репертоар је био претежно класичан и могла сам да наступам у многим великим улогама, као што су Одета/Одилија у Лабудовом језеру, потом у Крцку Орашчићу, играла сам Жизелу, Никију у Бајадери, Ану у Ани Карењиној и Јулију у Ромеу и Јулији. Поред тога сам имала прилику да наступам у делима познатих кореографа као што су Џорџ Баланшин, Џон Нојмајер, Матс Ек, Хајнц Шперли, а у Словенији сам сарађивала са Едвардом Клугом. Кроз те улоге су ме носили различити партнери, од којих бих истакла свог мужа Јаша Отрина и мог врло драгог пријатеља Роналда Савковића, који су са мном наступали на нашем поднебљу.
Која дела сте поставили као кореограф и која од њих су била најзначајнија? Каква су очекивања од премијере Нечисте крви?
Моје кореографско искуство није велико. Имала сам две прилике за кореографски рад и оба пута сам та дела постављала заједно са својим мужем; то су били један краћи дует и нова поставка Лабудовог језера за СНГ у Љубљани. Постављање балета Нечиста крв је за мене веома значајан пројекат јер ми је стало да публици, која није упозната са тематиком романа, дам прилику да нађе додирне тачке са актуелним темама које се налазе у тој причи. Да ли ће се овај балет једном извести и на домаћој сцени, не могу да одговорим; мислим да треба прво да сачекамо изведбу у Халеу, па да видимо куда нас пут води даље. Свакако би ми било јако драго ако би се појавило интересовање за било какву сарадњу.
РЕЧ ДРАМАТУРГА
Олга Стојановић Фрешет*
Састављање драматуршког синопсиса за балет било је у овом случају веома изазовно јер је Станковићева нарација комплексна и вишеслојна, обухвата много ликова и споредних мотива, временски и просторно је разуђена. Иницијаторка пројекта Бојана Ненадовић Отрин имала је прецизну визију о поруци коју жели да пренесе публици, а то је ванвременска прича о сукобу индивидуалних тежњи и друштвених стега и трагична судбина храбре и изузетне жене у временима промена. Концентрисали смо се зато на сцене из романа које ће најбоље пренети ову поруку, уз поштовање тока нарације како га је Станковић дао. Важно нам је било да покажемо породичне структуре и односе унутар породице, социјалне и културне разлике између старог и новог слоја, мотиве продаје младе и договореног венчања.
Као лектор за српски језик на Универзитету у Минхену, имам могућност да немачким студентима кроз наставу приближим српску културу. На часовима и семинарима језика и културе често се бавим музичком традицијом из дидактичких разлога. Упознавање са српском музиком, како ми је искуство у настави показало, одличан је мотивациони фактор за странце да се заинтересују и да остану при учењу нашег језика, а преко народне музике може се увести и објаснити много аспеката српске народне и модерне културе. Бављење српском народном и популарном музиком помогло ми је да посаветујем Бојану Ненадовић у избору музике за балет. Она је желела да у партитуру унесе изворни глас народне песме као лајтмотив за главну јунакињу. Из наше богате традиције народних мелодија лако смо пронашле песму која се провлачи кроз целу партитуру и појављује у најинтензивнијим сценама комада, изворну песму Маријо, бела кумријо. Радознала сам какав утисак ће та мелодија оставити на немачку публику. Осим народне музике, у партитуру су ушли и делови Симфонијског триптихона Петра Коњовића, оркестарске музике из његове опере Коштана, тако да се и ту остварује повезаност и са Станковићем и са народном музиком.
Важно је истаћи колико је битно што је једно немачко државно позориште са дугом традицијом уврстило потпуно нов, оригиналан балет по роману из српске књижевности у свој редован репертоар. Целовечерњи балет, који ће ангажовати цео ансамбл и оркестар позоришта у Халеу, увек је скуп и комплексан пројекат и ми смо захвални управи што је имала поверења у наш уметнички тим. Ово је први пут, колико нам је познато, да ће се играти балет по мотивима из српске културе који ће увести српске класике, Станковића и Коњовића, на немачку културну сцену. Ја се надам да ће представа заинтересовати публику и критику за српску литературу и уметност и да ће гледаоце балета подстаћи да прочитају Станковићев роман па можда и нека друга дела наше књижевности.
*Универзитет у Минхену
