Balet „Nečista krv” uskoro pred nemačkom publikom
Sofki sam dala čelo, instrument koji će kao njen unutrašnji glas dočarati njena različita osećanja. U tu svrhu smo koristili narodnu pesmu „Marijo, bela kumrijo”, kaže Bojana Nenadović Otrin, koreograf
Ne događa se često da u inostranstvu bude izvedena baletska predstava po romanu nekog poznatog srpskog pisca i zato je priča Bojane Nenadović Otrin, balerine i koreografa, posebna. Naime, ona će u Državnom pozorištu grada Halea, u Nemačkoj, postaviti balet po romanu Borisava Stankovića Nečista krv. Premijerno izvođenje će biti 24. oktobra, pod nazivom Unreines Blut. Program koji prati predstavu objašnjavaće priču, a i inače je uobičajeno za ovo područje da se u pozorištima nudi neka vrsta uvoda za publiku.
Bojana Nenadović je rođena u Nemačkoj, gde je baletsko obrazovanje stekla na Akademiji u Minhenu. Aktivnu igračku karijeru je počela u Dizeldorfu, a nastavila u Marselju, Hamburgu i Berlinu. Sarađivala je sa Dinkom Bogdanićem u HNK u Zagrebu. Ostvarila je značajne role u klasičnim baletima, a igrala je i u delima Balanšina, Nojmajera, Eka... Aktivnu karijeru je završila 2013. posle 19 odigranih sezona u pozorištu. Potom se usavršavala za baletskog pedagoga u Berlinu i Parizu, a na fakultetu u Minhenu, gde je upisala master iz slavistike, upoznala je i prof. Olgu Stojanović, sada dramaturga u novopostavljenom baletu, o kom, uoči premijere, za Politiku kaže: „Izbor da Stankovićevo delo prikažem u obliku baletske predstave potiče iz mog bavljenja romanom Nečista krv tokom studija slavistike na Univerzitetu u Minhenu. Dok sam istraživala podatke o nastanku i širem vremenskom kontekstu o kojem roman govori, sve vreme sam imala slike kako bih određene metafore iz njega prikazala na sceni. Činjenicu da mi se pružila prilika da zaista ostvarim ta maštanja i da postavim celovečernji balet doživljavam kao velik dar, posebno u odnosu na moje kratko koreografsko iskustvo. U vezi sa izborom tematike i usklađivanjem sa repertoarskom politikom pozorišta u Haleu nisam ni u jednom trenutku imala osećaj da bih morala da se borim da se moja ideja ostvari, tako da je ceo proces bio iz različitih razloga dugotrajan, ali vrlo pozitivan.”
Pored Stankovićeve književnosti, nemačkoj publici približićete i muziku Konjovića, koja je u osnovi baleta uz druge svetske kompozitore. Ko vam je pomagao u izboru muzike, a ko je osmislio kostime i scenografiju?
U prvom skupljanju ideja za realizaciju umetnički tim se koncentrisao na apstraktnu muziku Prokofjeva i na jednu srpsku narodnu pesmu kao dva kontrasta koja bi označavala dva sveta protagonistkinje Sofke: prvo svet u kojem je u interakciji sa drugim likovima, a drugo njen unutrašnji svet introspekcije i emocija. Savetnik za muziku bio je moj dugogodišnji prijatelj Paskal Sevažol. On je i sam završio baletsko obrazovanje u školi Pariske Opere i igrao nekoliko godina u Londonu, sve dok zbog povrede nije morao da prekine i potom počeo da radi kao baletski korepetitor. Po pitanju srpske muzike nam je Olga Stojanović pružila izbor različitih kompozitora, a na kraju sam odabrala ono što će najbolje dočarati atmosferu konkretne scene. Kako se muzika za ovaj balet sastoji od kompozicija različitih autora, bilo je potrebno prilagoditi ih i aranžirati kako bi orkestar mogao da dobije partituru za uvežbavanje. U tome mi je pomogao dirigent iz Austrije Kristof Huber, koji je iz prve razumeo kakve boje sam zamišljala u određenim scenama i koji je priredio srpsku narodnu pesmu Marijo, bela kumrijo za čelo i orkestar. Scenografiju sam poverila dugogodišnjem prijatelju i likovnom umetniku Vasiliju Stojanoviću, koji dugo živi u Nemačkoj i čije estetske vizije mi se čine veoma dragocenim. Za kostime je zadužena bivša balerina, a sada kostimograf Roza Ana Šansa. U dramaturškom smislu bilo je važno da imam osobu kojoj mogu da se obratim sa pitanjima o romanu i mojoj interpretaciji, ali i za predloge za muziku. Zato sam zamolila Olgu Stojanović, docentkinju za srpski jezik na Univerzitetu „Ludvig Maksimilijan” u Minhenu, da se pridruži umetničkoj ekipi, na šta je srećom pristala.
Koliko će biti igrača na sceni i na koji način će biti realizovana vaša koreografska ideja?
Pozorište u Haleu raspolaže baletskim ansamblom od 19 članova i potrudila sam se da ih sve postavim na scenu. Kako bih prikazala jedan od brojnih slojeva romana, odlučila sam se da upotrebim različite stilove igre za društvo starog turskog doba i za nove bogataše koji pokušavaju da se etabliraju u novoj sredini pomoću sklapanja brakova sa pripadnicima drugih slojeva. Pored toga, učinilo mi se važnim podvući Sofkin emotivni svet i introspekciju, što je teško prikazati bez reči. Zbog toga sam donela odluku da Sofki dam čelo, instrument koji će kao njen unutrašnji glas dočarati njena različita osećanja. U tu svrhu smo se i odlučili da koristimo narodnu pesmu Marijo, bela kumrijo, koja će biti u baletu kao lajtmotiv u različitim aranžmanima. Poslednja umetnička odluka vredna spomena jeste da su mi se za ovaj poduhvat činile bitnima teme univerzalnog značaja, koje se do danas u određenim delovima zemlje još nisu promenile. Ta svevremenost me je inspirisala da postavim na scenu dve pevačice koje će pevati na srpskom i ruskom jeziku. Radi se o crkvenim pesmama i neće biti za njih prevoda na nemački. One će delovati kao pokretač priče i svih događaja u vezi sa Sofkinom sudbinom, predstavljaće pritom linearno i ciklično vreme i, u suštini, ukazivaće na večno prisutne teme koje menjaju društvene i ekonomske okolnosti za pojedince, kao što je položaj žene i njena ekonomska vrednost pri venčanju. Pevačice pevanjem, kao drugom vrstom umetnosti, personifikuju vreme i tako stoje van događaja priče koja se odvija kroz pokret i igru.
Aktivnu baletsku karijeru ostvarili ste u Nemačkoj. Recite nam nešto više o tome...
Posle školovanja na akademiji u Minhenu počela sam svoju aktivnu karijeru u Dizeldorfu, potom su sledili angažmani u Marselju, Hamburgu i Berlinu. Zatim sam se pridružila svom nekadašnjem profesoru i prvom baletskom majstoru u Berlinu Dinku Bogdaniću, koji je tada preuzeo direkciju baleta HNK u Zagrebu i iskreno sam uživala u njegovim koreografijama. Bila sam angažovana u Mariboru i Ljubljani, uz različita gostovanja, od kojih je najintenzivnija bila saradnja sa arenom u Veroni. Repertoar je bio pretežno klasičan i mogla sam da nastupam u mnogim velikim ulogama, kao što su Odeta/Odilija u Labudovom jezeru, potom u Krcku Oraščiću, igrala sam Žizelu, Nikiju u Bajaderi, Anu u Ani Karenjinoj i Juliju u Romeu i Juliji. Pored toga sam imala priliku da nastupam u delima poznatih koreografa kao što su Džordž Balanšin, Džon Nojmajer, Mats Ek, Hajnc Šperli, a u Sloveniji sam sarađivala sa Edvardom Klugom. Kroz te uloge su me nosili različiti partneri, od kojih bih istakla svog muža Jaša Otrina i mog vrlo dragog prijatelja Ronalda Savkovića, koji su sa mnom nastupali na našem podneblju.
Koja dela ste postavili kao koreograf i koja od njih su bila najznačajnija? Kakva su očekivanja od premijere Nečiste krvi?
Moje koreografsko iskustvo nije veliko. Imala sam dve prilike za koreografski rad i oba puta sam ta dela postavljala zajedno sa svojim mužem; to su bili jedan kraći duet i nova postavka Labudovog jezera za SNG u Ljubljani. Postavljanje baleta Nečista krv je za mene veoma značajan projekat jer mi je stalo da publici, koja nije upoznata sa tematikom romana, dam priliku da nađe dodirne tačke sa aktuelnim temama koje se nalaze u toj priči. Da li će se ovaj balet jednom izvesti i na domaćoj sceni, ne mogu da odgovorim; mislim da treba prvo da sačekamo izvedbu u Haleu, pa da vidimo kuda nas put vodi dalje. Svakako bi mi bilo jako drago ako bi se pojavilo interesovanje za bilo kakvu saradnju.
REČ DRAMATURGA
Olga Stojanović Frešet*
Sastavljanje dramaturškog sinopsisa za balet bilo je u ovom slučaju veoma izazovno jer je Stankovićeva naracija kompleksna i višeslojna, obuhvata mnogo likova i sporednih motiva, vremenski i prostorno je razuđena. Inicijatorka projekta Bojana Nenadović Otrin imala je preciznu viziju o poruci koju želi da prenese publici, a to je vanvremenska priča o sukobu individualnih težnji i društvenih stega i tragična sudbina hrabre i izuzetne žene u vremenima promena. Koncentrisali smo se zato na scene iz romana koje će najbolje preneti ovu poruku, uz poštovanje toka naracije kako ga je Stanković dao. Važno nam je bilo da pokažemo porodične strukture i odnose unutar porodice, socijalne i kulturne razlike između starog i novog sloja, motive prodaje mlade i dogovorenog venčanja.
Kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Minhenu, imam mogućnost da nemačkim studentima kroz nastavu približim srpsku kulturu. Na časovima i seminarima jezika i kulture često se bavim muzičkom tradicijom iz didaktičkih razloga. Upoznavanje sa srpskom muzikom, kako mi je iskustvo u nastavi pokazalo, odličan je motivacioni faktor za strance da se zainteresuju i da ostanu pri učenju našeg jezika, a preko narodne muzike može se uvesti i objasniti mnogo aspekata srpske narodne i moderne kulture. Bavljenje srpskom narodnom i popularnom muzikom pomoglo mi je da posavetujem Bojanu Nenadović u izboru muzike za balet. Ona je želela da u partituru unese izvorni glas narodne pesme kao lajtmotiv za glavnu junakinju. Iz naše bogate tradicije narodnih melodija lako smo pronašle pesmu koja se provlači kroz celu partituru i pojavljuje u najintenzivnijim scenama komada, izvornu pesmu Marijo, bela kumrijo. Radoznala sam kakav utisak će ta melodija ostaviti na nemačku publiku. Osim narodne muzike, u partituru su ušli i delovi Simfonijskog triptihona Petra Konjovića, orkestarske muzike iz njegove opere Koštana, tako da se i tu ostvaruje povezanost i sa Stankovićem i sa narodnom muzikom.
Važno je istaći koliko je bitno što je jedno nemačko državno pozorište sa dugom tradicijom uvrstilo potpuno nov, originalan balet po romanu iz srpske književnosti u svoj redovan repertoar. Celovečernji balet, koji će angažovati ceo ansambl i orkestar pozorišta u Haleu, uvek je skup i kompleksan projekat i mi smo zahvalni upravi što je imala poverenja u naš umetnički tim. Ovo je prvi put, koliko nam je poznato, da će se igrati balet po motivima iz srpske kulture koji će uvesti srpske klasike, Stankovića i Konjovića, na nemačku kulturnu scenu. Ja se nadam da će predstava zainteresovati publiku i kritiku za srpsku literaturu i umetnost i da će gledaoce baleta podstaći da pročitaju Stankovićev roman pa možda i neka druga dela naše književnosti.
*Univerzitet u Minhenu
