Етно насеље у спомен историјском селу
Мало етно насеље никло надомак Лесковца, 2017. године прављено је у стилу кућа и имања овога краја. Тачније, скоро две године грађено је по узору на село Паликућа, удаљено од Лесковца 15 километара ка југу, као туристички комплекс „Апостоловић” за око 500 посетилаца.
Цело насеље је ручни рад мајстора овога краја. Камен је донет са планине Кукавице, а стубови, кућице, мостићи, корита и остали дрвени намештај прављени су од брезе са исте планине, како кажу у насељу чијом речицом испод мостова уместо лабудова пливају домаће гуске.
Градитељ се зове Зоран Ђорђевић, који је осмислио и са мајсторима својеручно правио собе, столове, светиљке и мостиће од дрвета. Када сте тамо, стигли сте у прошлост.
Узор за насеље – село Паликућа јe, иначе, настало на ушћу меандарима богате речице Ботуње у Ветерницу. У селу, свака кућа има бунар, а назив је добило по томе што је паљено два пута. За ово село везују се два историјска догађаја. Прва је битка 1789. у доба Кочине крајине када Аустрија у рату против Турака осваја северну Србију и у Поречју, области богатом рекама у јужном Поморављу дижу се Срби на оружје. По записима, они ослобађају југоисточну област наше земље око села Јабланица. Како аустријска војска није напредовала даље на југ, усамљеног војсковођу Пешу Прчића који је дигао устанак турска војска потискује у Поречје, потукавши његове људе код Паликуће и запаливши ово село.
Друга важна битка због које је ово село било инспирација етно градитељу, одвија се у априлу 1807. године у доба Првог српског устанка. Карађорђев буљубаша (виши официр) Цветко Варновачки дигао је људе из јабланичког краја на оружје, надирући кроз област Поречје ка Грделичкој клисури. Он је код Паликуће водио велику битку, али су Турци угушили устанак, а Цветко је, по неким записима, погинуо код овог села. По предању, и овога пута је Паликућа од Турака била спаљена. Наводи се у записима да је 1858. године имала 25 кућа, а за време Турака је била „господарско село” у ком су главешине убирале параспур (пореске дажбине) – како се зове и једно место поред. После ослобођења од Турака, Паликућа је плаћала аграрни дуг. Због отпора и жртава, градитељи су били инспирисани да се камено село дрвених кућа са југа, нађе и на етно мапи Србије.
